Манастир Куртеа де Арђеш је православни манастир у Румунији, у истоименом граду.
Град Куртеа де Арђеш има изузетан културни и историјски значај. Овдје је била прва пријестоница румунске земље и сједиште прве митрополије у 14. вијеку.
У манастиру је саборна црква, један од најпознатијих
архитектонских споменика Румуније и на списку је историјских
споменика Румуније. Током владавине првог румунског краља, Карола
Првог, манастир је претворен у некрополу краљевске
породице.
До 1857. године манастирска здања су била задржала првобитни
изглед. У два пожара, која су избили 1866. и 1867. године,
изгорјели су зграда семинарије, конаци, параклис и улазна кула.
Обнова цркве је повјерена француском архитекти André Lecomte du
Noüy чија се контроверзна техника састојала у рушењу цркве и њеној
обнови од темеља. Тиме су потпуно уништене оригиналне фреске и
замијењене „новим, хладним и неприкладним споменику“.
Оригинални изглед манастира прије обнове 1875. године
Након завршетка обнове цркве, 1886. године, почела је изградња
административног здања на источној страни комплекса.
У манастиру Куртеа де Арђеш се налазе и мошти Свете мученице
Филофтеје.
2009. године почела је изградња катедрале у коју ће бити сахрањене мошти трећег краља Румуније.
Према легенди, манастир светог Николе градио је мајстор Маноле
на остацима старе митрополије између 1512. и 1517. године, у
вријеме светога владара Његое Басарабa и његове супруге Српкиње
Деспине. Свети Његое Басараб је освештао цркву, а оригинални
фрескопис завршио је Његоев зет војвода Раду који га је наслиједио
на пријестолу. Фреске је осликао зоограф Добромир. Очувани дијелови
ових, првобитних, фресака чувају се у Националном умјетничком
музеју у Букурешту.
Цркава је обнављана неколико пута, јер су је спалили Турци и
опљачкали Мађари. Посљедња обнова била је у вријеме владавине првог
румунског краља Михаја Првог, по пројекту француског архитекта
André Lecomte du Noüy и тада је умањена историјска вриједност
споменика.
Апсида Успенске цркве манастира Куртеа де Арђеш
Црква је зидана у византијском стилу у облику грчкога уписанога
крста са проширеним пронаосом са 12 монолитних стубова, који
символизују 12 светих апостола.
Гробови владара Његое Басараба и супруге му Деспине Милице
налазе се испод подних камених плоча уз јужни зид припрате
(пронаоса). Деспина је била потомак српскога кнеза Лазара.
Гробови краља Карола Првог и његове супруге Елизабете су такође
у јужном дијелу припрате. Изнад гробова првог краља и краљице
фрескописани су свети кнез Лазар и књегиња Милица, са шесторо
дјеце. Тиме је освједочена снажна родбинска и историјска веза
румунског и српског народа. Црква свједочи да је снажна веза
настављена током времена, јер је на сјеверној страни припрате
сахрањен други краљевски пар - Фердинанд Први и Марија - родитељи
српске краљице Марије Карађорђевић.
Трећи краљ, Карол Други, брат српске краљице Марије, сахрањен је
у капели која је у парку са десне стране.
Унутрашњост цркве потиче из 1886. године. Цио животопис је рађен
на златној подлози. Полијелеји и сав мобилијар су израђени у
позлаћеној бронзи. Иконостас је у позлаћеној бронзи, стубови на
иконостасу су од оникса, иконе у венецијанском мозаику мурано, а
под је од мермера из Караре.
Ова црква је јединствена прије свега у својој архитектури. На
спољним зидовима је резбарија стара 500 година, а једна особеност
су и два усукана (тордирана) торња.
Манастир Куртеа де Арђеш, ниша изнад улаза (мозаик из 1885. године)
У овом тренутку храм има статус саборне цркве. Иза ове цркве
налази се манастирски параклис у којем је кивот са моштима свете
мученице Филофтеје. Његоје Басараб, госпођа Деспина и Филофтеја су
заштитници Куртеа де Арђеш већ 500 година.
За ову цркву везује се легенда која спаја наша два народа –
легенда о мајстору Манолеу. Легенда каже да оно што се дању зидало
ноћу се урушавало. Једног дана анђео се јавио мајстору Манолеу и
саопштио да неће моћи да подигне цркву док у њу не узида супругу
једног мајстора. Мајстор Маноле је испричао својим сарадницима
виђење и сви се сложе да жену која наредног дана донесе ручак
узидају у грађевину. Дошла је жена главног мајстора Манолеа, јер су
остали мајстори погазили ријеч и обавијестили своје жене да се
изговоре и нипошто не дођу. Мајстор Маноле је испошовао своје
обећање. Док су је живу узиђивали варао ју је да је то само шала.
Зидови се више нису урушавали и црква је довршена.
Послије завршетка грађевине, војвода Његое, видјевши колико је
лијепа црква, питао је мајсторе који су били на крову да ли могу да
подигну свјетлију и љепшу цркву од ове. Одговорили су му да могу и
љепшу и свјетлију. Владар се разљутио и наредио да се уклоне све
скеле око цркве. Мајстор Маноле и други са њим остали су на крову.
Пошто је било јако високо за силазак или скок, направили су крила
од шиндре и покушали да слете. Сви су пали и погинули. Тамо гдје је
мајстор Маноле пао настао је извор - кладенац.
Ова легенда изражава идеју жртве за творевину. Тако, ништа значајно не можа да настане без жртве, било да је творевина материјална или духовна. Идеја жртве је својствена српском и румунском народу.