Форкс, (енгл. -{The Forks - рачвање, рукавац река}-) једна је од историјских локација, и парковска површина у централном језгру Винипега у канадској покрајини Манитоба, на ушћу Црвене и Асинибојн реке. На овом простору, старом најмање 6.000 година, у типичном индијанском кампу прво су се окупљали староседеоци Абориџина или Први народи, да би током колонизације Манитобе, Форкс постао „капија канадског Запада“ и центар за трговину, транспорт и насељавање европских ловца и трговаца крзном, а потом и бродских и лучких речних радника, пионира железнице и десетине хиљада имиграната (англо-саксонаца, Немаца, Словена и Азијата). Из ових сусрета у 17. и 18. веку, на ширем простору Форкса, у мешовитим браковима рођени су бројни француско-индијански Метиси, народ који је био од посебног значаја за стварање данашње покрајине Манитобе.
Године 1989. Форкс је проглашен локалитетом од Националног и историјског значаја, за очување Канадске историје. При доношењу одлуке о томе, имало се у виду да је простор идеалан са историјског становиштва, да буде метафора 6.000 година дуге борбе за насељавање и опстанак људи који и даље траје на овом простору Канадске прерије.
Форкс, чије се парковске површине и бројни објекти простиру на површини од 3,6 хектара (14-acri) отворен је за посетиоце током целе године. Сви његови садржаји, у којима туристи могу да уживају кроз годишња доба, пружају и бројна сазнања о настанку и развоју Винипега кроз историју.
Форкс (енгл. -{The Forks}-), овај назив добио је пре 6000 година по рачвању, рукаваца река Асинибојн и Црвене реке, на чијим обалама се налази.
Смештен на раскрсници две велике реке које чине део огромног северноамеричког континенталног слива, Форкс је „сведок“ многих кључних догађаје у историји западне Канаде. Као место првог сталног европског насеља, на канадском западу, он је временом прерастао у колевку покрајине Манитоба и централно језгро града Винипега.
Ова 3,6 хектара пространа „зелена оаза“, уназад 6.000 година, прво је била место заустављања и боравка традиционални аутохтоних народа. Групе Првих народа улогорили су се у овој области, 4000. године п. н. е. користећи је као место за окупљање, верске обреде и трговину између осталих племена.
Форкс је у том историјском периоду био раскрсница, на сезонским миграционим путевима, од севера ка јужним шумама и равницама Северне Америке; и кључна карика копнене трговине, лова, речног транспорт а касније и урбана насеобина у којој су се све више окупљали људи многих нација раса, боје коже и вероисповести који су боравили на тлу канадске прерије.
Почев, од Првих нација или Абориџина, који на овом простору живе најдуже, кроз Форкс су прошли и колонизацатори, европски трговци крзном, ловци на буфале, бродари, лучки радници, пионири у изградњи железнице и десетине хиљада имиграната, међу којима су и они који и дан данас бораве и раде у музејима, шоповима, хотелима и другим знаменитостима на овом простору.
Форкс се кроз 6.000 година, непрестано развијао, мењао своје садржаје и намену, и тако постао локалитет који је значајно утицало на настанак и даљи развој Винипега и Манитобе.
Пре 10.000 година, шире подручје Форкса било је под наслагама леда дебелим неколико стотина метара, које су се временом постепено топиле и све више „повлачиле“ на север Америке, остављајући за собом највећу мрежу слатководних глацијалних језера на свету, познату под називом Агасиз (Glacial Lake Agassiz) (у области данашње Манитобе, на слици ограничено њеним границама), на које се према истоку севереноаамеричког континента настављало Језеро Ојибва (Glacial Lake Ojibway).
У периоду свог максималног развоја глацијално језеро Агасиз имало је површину од 440.000 квадратних километара, која је била већа од свих данашњих језера, укључујући и Каспијско море.
Много касније од вода овог леденичког језера настала су бројна данашња језера. Међу њима најпознатија су: Језеро Манитоба (Great Lakes of Manitoba), Језеро Винипег (Lake Winnipeg) и Језеро Винипегосис (Lake Winnipegosis), и група мањих језера која окружују ова, укључујући: Cedar Lake, кроз које протиче река Саскачеван, Језеро Дофен (Lake Dauphin), јужно од језера Винипегосис и Језеро Свети Мартин (Lake St. Martin), на реци Мали Саскачеван (Little Saskatchewan River), на излазу из језера Манитоба и Винипегосис.
Када је ниво језера Агасиз почео да опада пре око 8500 година, оно је за собом на свом дну оставило муљ, из којег су настале плодне долине дуж Црвене реке и њених притока, данашње житнице Канаде. Плодне долине, на којима је све више бујала преријска вегетација, постепено су насељавала све бројнија крда дивљих животиња. Богатство вегетацији дивљачи и риби (на многобројним језерима и рекама) довело је и до све већег прилива ловаца са југа и запада Северне Америке. Први људи били су ловци на бизоне који су користили оружје за лов на даљину, најчешће копље, али и друге убојите алатке претежно начињене од камена и костију животиња.
„Прва нација“ (енгл. -{First Nations}-) је термин који се на простору Канаде користи за приказивање Абориџина, народа, који не спада у групу Метиса (Métis) и Ескима или Инуита (Inuit). Кроз историју, нације Северне Америке могу се поделити у 10 културних подручја, од којих се шест налазило унутар граница онога што је сада Канада:
1. Арктички Абориџини (Aboriginal People — Arctic)
2. Абориџини источних шума (Aboriginal People — Eastern Woodlands)
3. Абориџини северозападне обале (Aboriginal People — Northwest Coast)
4. Абориџини платоа (Aboriginal People — Plains)
5. Абориџини равнице (Aboriginal People — Plateau)
6. Субарктички Абориџини (Aboriginal People — Subarctic)
„Прве нације“ које су живеле у овим областима на неки начин биле су сличние, а на неки други начин различите. Оно што је научно доказоно то је да између појединих група постоје варијације, тако да се културне референце не могу односити на све Абориџине у Канади.
Први људи нација се често називају и другим именима, као што су; Индијанци, домороци, Кандски индијанци, Амерички ндијанаци. Ова имена у Канади могу бити проблематична, јер код ових народа имају негативну конотацију, и другојачије законско значање у Канади (од значења Индијанац које се користи у Европи, за означавање домородачких народа Јужне, Централне и Северне Америке).. Коришћењем било којег општог термина за Прве нације у Канади, скоро увек захтева додатна појашњења.
У Канади, регистровано је 634 „Прве нације“, које говоре више од 50 различитих језика. Према попису из 2011. години, било је више од 1,3 милиона становника Канаде који су се изјаснили као наследници „Прве нације“ или Абориџини. Први људи нација су аутохтони становници земљишта на коме се сада простире Канаде. Међу њима су били пре свега припадници племена Оџибве, Кри, Атабаски, Сијукси, Дене, Асинибојн и Мандан, који су не само међусобно трговали, већ су били и први који су се сусрели и остварили трговинске контакте и одрживи суживот и ступали у мешовите бракове са европљанима.
Опсежне археолошка истраживања доказала су да је једна група Првих нација или Абориџина населила ову подручје пре више хиљада година. Два 6000 година стара огњишта (кампова изгорелих у пожару), са остацима алатки и других употребних предмета, најранији су докази о боравку људи на простору Форкса. Ове огњишта откривене су на дубини од 6 метара (20 стопа) испод површине земље.
Такође о боравку људи на простору Форкса, говоре и бројни докази археолога који су, три метра (10 стопа) испод површине земље, открили 3000 година стари камп и трговински центар на северној обали реке Асинибојн.
Серија археолошких ископавања спроведена на простору Форкса, између 1989. и 1994. године, доказала су постојање логора Абориџина и других ловаца на бизоне, у коме је цветала трговина крзном. На основу артефаката (костију, каменог алата, огњишта, глинене керамике, харпуна, стрелица направљене од материјала донетог из далеких области нпр данашњег Тексаса), откривених на дубини од 6 метара (20 стопа), утврђено је да су на овом простору постојали бројни кампови, од времена Абориџина до време масовне трговине крзном, када су ово место посећивале и бројне етничке групе; Кри и Анишинабе (Ojibwa), Накода (Assiniboins) и Дакота.
Различити стилови и облици оружја за лов и других алатки откривених на овом простору потврђују да су људи са севера, из равница, и планинског запада боравили у Форксу. Ови људи су директни преци данашњих првих народа. Они су имали много различитих начина живота, у зависности од тога како и шта су добијали за живот од земљишта. Преријски народи ловили су бизоне и рибу, и бавили се пољопривредом; народи у шумама ослњали су се на лов мусева (ирваса), рибе и брање дивљег пиринча; а народи око Great Lakes ловили су јелене и рибу.
Захваљујући Црвеној и Асинибојн реци, људи са простора Форкса имали су могућност да остваре трговину својим ловачким и другим производима са другим људским заједницама. Једна од најважнијих привредних активности била је и израда керамичких посуда (лонаца) од стране различитих група жена. Ови лонци коришћени су као посуде за складиштење или кување. Користећи се примерима различитих стилова керамике, који су уведени пре 2000 године, археолози су успели да идентификује различите културе. Најранија техника грнчарије била је „намотавање“ глине, док су касније направљене лонци били попут ткања торбе или калупа. Грнчарија до сада пронађени у Форксу израђена је применом методе калупа.
Како су прва кукурузна поља откривена у Локпорту (30 km северно од Форкса), може се претпоставити да су се и староседеоци Форкаса бавили пољопривредом. На то упућује и откриће мотике направљене од кости бизоновог рамена, на археолошком локалитету Форкс.
Током векова, промене у клими резултовале су различитим облицима вегетација и поплавама што је мењало пејзаж форкса. Тако је једна од његових карактеристика била и појава честог плављења насеља и усева изливеним водама реке Асинибојн и Црвене реке. О томе постоје бројни докази (артефакти из различитих периода и култура) на различитим дубинама испод површине земље, у ископаним камповима по слојевима, покривеним блатом током различитим периода поплава,
Такође према бројним усменим предањима Абориџина на простору Форкса одржани су бројни мировни састанци неколико племена, пре више од 500 година, што потврђују и археолошки артефакти остатака кампова из периода ових састанак који су на основу радиокарбонских испитивања датирана за 1285. годину.
Између 1736. и 1760., долазак европских трговаца крзном променио је заувек живот Првих нација на овом простору. Накота (Асинибојн) народ био је први посредник између других народа тј. првих староседелачких нација и европљана. Становници Форкса користили су реке да успоставе трговину са енглеским и француским трговачким центрима које су се налазили и стотинама километара далеко.
Први Европљани допловили су 1736. године, у кануима реком Асинибојн на простор данашњег Винипега. Те године подигнуто је утврђење, Верендри Форт Руж (на енглеском језику познатије под називом red fort), као прво, а нешто касније и једно од многих утврђења и центара за трговину крзном и другим потрепштинама у овој области. Мада археолошки докази тек треба да буду пронађени, на постојање Верендри Форт Ружа, на овом простору, од 1738. до 1749. године, наводе сачувани архивски записи његовог основача Пјер Готје де Варена (Pierre Gaultier de Varennes, sieur de La Vérendrye, 1685—1749) да је он био негде у близини Форкса, највероватније на простору данашње Унион станице у Винипегу (енгл. -{Winnipeg's Union Station}-).
Пјер Готје де Варен не само да је био први Европљанин, већ уједно и један од првих који је успоставио контакт са претставницима Прве нације, која је боравила у Форксу. Док је био на обалама језера Lake of the Woods 1737. године, Пјер Готје де Варене био је позван од стране племена Накота (Асинибојн) да дође у Форкс. У својим записима тада је навео постојање два логора племена Накота на ушћу двеју реке, или Форксу. Када се поново вратио током 1738., на овом простору били су присутни и представници племена Кри. Овај простор био је позната и као Ред Ривер колонија или колонија Црвене реке, која је била лоцирана на извесној удаљености од Форкс због његовог значаја као места окупљања Абориџина.
Током наредних година Форкс је постао административни центар запада за трговину крзном. У том циљу компанија Хадсоновог залива (The Hudson’s Bay Company (HBC)) која се бавила трговином крзна одлучила је да изгради ново утврђење, под називом Горњи Форт Гари (Upper Fort Garry), који је био опасан пет метара високим каменим зидовима. Утврђење је срушено 1880. године како би се омогућила даља нзградња Маин Стрита.
Ова регија због својих богатих ресурса: хране (укључујући рибе, птице и што је најважније, бизоне), и транспортних путева, дуж великих река, постала је све интерисантнија област за трговце и све бројније имигранте.
Прво паробродом, а потом и железницом, на обале Форкса свакодневно су стизали предмети свакодневне употребе; шећер, чај, со, семе за сетву, барели пића, храна, машине и делови, медицинска опрема и лекови, па чак и грађа, намештај и друга роба за опремање кућа из Енглеске. Али такође и луксузни предмети; смотуљци фине тканине, фенси хаљине и лепа одела и шешири, егзотични зачини, и путници из целог света и бизнисмени из Сједињених Америчких Држава, који су послом долазе у Ред Ривер
Између 1760. и 1821. године, вођена је непрастана „борба“ између две трговачке фирме; компаније Хадсоновог залива и Северо Западне компаније (Hudson's Bay Company и North West Company) које су се међусобно жастоко такмичили за трговину крзном и другим потрепштинама. Сукоби су престали 1821. године, када су се супротстављене компаније крзном ујединиле у једну компанију Компанију Хадсоновог залива (Hudson's Bay Company.)
Трговина крзном и све чешћи путници, трговци и имигранти ступали су све више у односе са женама Првих нација или Абориџини народа. Њихова деца постала су позната као Метиси - посебан културна група која је касније толико нарасла да је постала важан део демографије Манитобе данас.
Када је Манитоба постала део Канаде 1870. године, имиграција из источних делова Канаде, Европе, Азије и Сједињених Америчких Држава повећана је драматично, јер је била подстакнута плодним земљиштем, обилним жетвама и другим природним ресурсима. Непрестани прилив досељеника, у другој половини деветнаестог века, све више је бринуо Метисе на „Ред Риверу“, што је у једном тренутку постало разлог деценијске неслоге, и међусобне борбе су почеле.
Након победе над Француском у Седмогодишњем рату (на тлу Северне Америке познат и као Француско-индијански рат 1756—63) Велика Британија је 1763. осигурала трговачку и политичку превласт над овом територијом. Европљани су прве фарме и насеља почели да оснивају 1812. северно од данашњег града Винипега, што је довело до сукобе са локалним Метисима. Дана 19. јуна 1816. у сукобу британских досељеника и Метиса (познатом и као Битка код Севен Оукса) погинуо је 21 колониста (међу којима је био и гувернер области) и један Метис.
Имигранти су заувек променити природу града и земљишта. Град
Винипег, са својим централним језгром на Форксу, све до 1880.
године, био је средиште трговине (извоза) крзном да би након
прилива имиграната постао главни трговачки центар за житарице,
произведене у прерији кандског запада и извозник пољопривредних
производа у друге области Канаде и света.
Више од једног века подручје Форкса било средиште железничких активности. Све је почело током 1888. године, када је Северна Пацифичка и Железница Манитобе основала терминал у Форксу, што је довело до масовнијег прилива досељеника возом. Изградњом Јунион станице и High Line Main Track 1911. године, Форкс је постао недоступан за већину људи. На хиљаде метара железничких шина и терминала и бројна складишта и штале за коње изграђене су на овом простору с краја 19. века. Када је 1901. године Канадска северна железница (Canadian Northern Railway (CNoR)), ступила у партнерске односе са Grand Trunk Pacific Railway (GTPR), она је преузела овај простор, и на њему је још више интензивирана изградња саобраћајних и трговачких објекта, међу којима је и већ наведена Јунион железничка станица изграђена 1911. године.
У касним 1800.тим годинама канадска влада започела је да активно промовише имиграцију, и масовно насељавање градова и изградњу и развој железничког саобраћаја преко прерија. Винипег је почетком 19. века постао познат као „Капија канадског Запада“, у коме је Канадска влада 1872. године подигла два имиграциона објекта у Форксу, за смештај имиграната. У сваком од њих, било је услова за смештај 400 до 500 људи. Оба објекта била су намењен за краткорочне боравке не више од недељу дана. Због бројних недостатака, и пренатрпаности у периоду од 1870. до 1880. године ови имиграционим објекти постали су злогласни по своје лошим условима живота и све већем броју алкохоличара и проститутки. Бараке су уклоњене током изградње железничким објектима у касним 1880—им годинама.
Тако су све бројнији имигранати својим активностима почели да мењају физички и културни пејзаж града Винипега, али и других области у западној Канади.
На простору Форкса с краја 20. века, главне активности одвијале су на колосецима станичним и у објектима Канадске националне железнице. Како се технологија превоза значајно променила, железнички терминали и други пратећи објекти и складишта намњени железници постали су сувишни. То је била прилика да се улагањем, око 3,5 милиона долара, изврши ревитализација локалитета Форкс и његов простор оплемени другим, културним и туристичким, садржајима.
Споразумом из 1986. године донета је одлука да се Форкс претвори у место од националног и историјскиог значаја за Винипег, Манитобу и Канаду. Локалитет је исте године предат у власништво и на управљаље Парковима Канаде (новооснованој Агенцији у Одељењу за животну средину). Задатак Агенције био је да овај локалитет, од националног и историјског значаја:
„...штити и представља његово природно и културно наслеђе од посебног националног значаја за Канаду, и подстиче јавност на разумевање, уважавање и уживање овог простора на начине који обезбеђује његов еколошки и комеморативни интегритет за садашње и будуће генерације”
Иницијатива која је покренута са три нивоа; од стране градске управе Винипега, покрајинске владе Манитобе и Кандске владе, подржана је финансиским средствима, уз помоћ којих је Форкс обновљен и поново постао доступан за јавну употребу.
После низа студија изводљивости и јавних консултација, 1987. године основана је Корпорација за обнову Форкса, од стране Владе Канаде, Манитобе и Града Виннипег са задатком да створе:
„... посебане и различите просторе, за целогодишње окупљање и рекреативна активности на раскрсници Црвене и Асинбион реке, кроз приступ различито намењеним садржајима, укључујући рекреативне, историјске, културне, стамбене и институционалне који подржавају и њихову комерцијалну употребу.”
Године 1988: споразум који је потписан са канадском националном железницом (Canadian National Railway), она је предала већину свог земљишта на Форксу у замену за готовину и пословне зграда у Ванкуверу, што је отворило пут ка запоседању и изградњи и ревитализацији железничких објеката на Форксу у друге садржаје.
У лето 1989. године Форкс је под називом The Forks National Historic Site of Canada званично отворен. Од тог времена он је прерастао у духовни центар града Винипега, на који су његови грађани данас изузетно поносни.
Супротстављени ставови о ревитализацији ФорксаРевитализација Форкса, међутим није прошла без контроверзи, као и супротстваљених виђења о самом локалитету, о чему се много расправљало у јавности и на многим „поприштима“ сучељавања мишљења. Постизање праве равнотеже био је тежак задатак. Међутим једна ствар је сигурна: јавна расправа је била од великог заначаја а у увек ће бити присутна, кад год се мења нешто на овом локалитету, као добар путоказ сталних иновативних идеја или исправљајућих критика за могуће грешаке управитеља Форкса.
Данас, као део централног језгра града Винипега, Форкс је „зелена оаза“ и јавни простор где се људи масовно окупљају на културним догађајима, прославама, рекреацији.. и слично као и први Абориџини, на дружењима једни са другима.
Форкс је заправо један велики парковски простор, на коме су размештени ревитализовани историјски објекти, новоизграђене зграде, музеји, хотел, скејтборд парк, речна лука, а зими и клизалиште на ушћу залеђених река. Он његовим посетиоцима, који прелазе број од преко четири милиона сваке године, током свих 365 дана, на отвореном и затвореном простору пружа безброј атракција, културних, естетских и рекреативних садржаја. Форкс данас, једна је од туристичких атракција која је по свом значају на првом месту у Винипегу, главном граду канадске покрајине Манитоба
У две оригиналне зграде железничке компаније изграђене почетком 1900, са тезгама у дворишном простору међусобно повезаним мостовима смештен је Форкс Маркет, нмезаборавно искуство за куповину и исхрану у Виннипегу.
у понуди Маркета је мноштво продавница са широким спектар специјално дизајнираних предмета и сувенира. Даље ту је тржница свеже хране и бројни објекти брзе хране који нуде широки асортиман од гурманских сиреве до меса органског пецива и вина. У објектима маркета купци такође могу наћи многе предмете и потрепштина, почев од од цигара и ароматерапијских производа до занатски израђених предмета и уметничких дела око 300 локалних и канадских занатлија.