Готардски базни тунел (GBT; нем. -{Gotthard-Basistunnel}-) железнички је базни тунел кроз швајцарске Алпе. Званично је отворен 1. јуна 2016. године и пуним капацитетом ће почети да ради од децембра исте године. Са дужином руте од 57,09 km (35,5 mi) и укупно 151,84 km (94,3 mi) тунела, окана и пролаза, ово је најдужи и најдубљи саобраћајни тунел на свету те прва равна траса ниског нивоа кроз Алпе.
Пројекат се састоји из два тунела са по једним колосеком и спаја Ерстфелд (Ури) са Бодиом (Тичино) те пролази испод Зедруна (Граубинден). Део је пројекта Алптранзит (енгл. -{AlpTransit}-), такође познатог и као Нова железничка веза кроз Алпе (енгл. -{NRLA}-), у који је укључен и Лечбершки базни тунел (нем. -{-{LBT}-}-) између кантона Берн и Вале те Ченеријски базни тунел (нем. -{-{CBT}-}-) који је у изградњи и планирано је да се отвори крајем 2020. године на југу. Заобилази Готардбан, вијугаву планинску руту отворену 1882. године преко Сен-Готардског масива, којом се тренутно саобраћа у пуном капацитету, те успоставља директну руту коју ће моћи да користе возови велике брзине и тешки теретни возови. Ово је трећи тунел који спаја кантоне Ури и Тичино након што је изграђен Готардски тунел (нем. -{Gotthardtunnel}-) и Готардски цестовни тунел (нем. -{Gotthard-Strassentunnel}-).
Главна намена Готардског базног тунела је да се повећа локални транспортни капацитет кроз алпску баријеру, поготово за терет на коридору Ротердам—Базел—Женева; прецизније, циљ је пребацивати велике количине терета не камионима већ теретним возовима. Овиме се неће само значајно смањити опасност од фаталних саобраћајних незгода у којима учествују камиони, већ ће се и смањити уништавање средине које изазива све већа количина терета превожена тешким камионима. Тунел ће да омогући и бржу везу између кантона Тичино и остатка Швајцарске, као и између северне и јужне Европе; пут на траси Цирих—Лугано—Милано ће за путничке возове да буде краћи за један сат (од Луцерна до Белинцоне ће се уштедети 45 минута).
Након што је 64 посто швајцарских гласача прихватило пројекат Алптранзит на референдуму из 1992, градња тунела је започета 1996. године. Операције бушења у источном тунелу су завршене 15. октобра 2010. године церемонијом пробијања преношеном уживо на швајцарској телевизији, док је бушење западног тунела завршено 23. марта 2011. године. Извођач радова на тунелу, Алптранзит Готард АГ, првобитно је планирао да тунел преда Швајцарским федералним железницама (-{SBB CFF FFS}-) у оперативном стању децембра 2016; 4. фебруара 2014. овај рок је померен на 5. јун 2016. године те је покренут бројач на веб-сајту Алптранзита који је почео да по календару одбројава 850 дана до отварања. Укупан планирани фонд пројекта је био око 9,8 милијарди швајцарских франака (8,85 милијарди евра; 10,3 милијарди америчких долара), с тим да је цена тунела на крају прешла 12 милијарди долара. Девет људи је изгубило живот за време градње.
Рута преко Сен-Готардског превоја (или кроз његове тунеле) један је од најважнијих пролаза кроз Алпе на оси север—југ. Саобраћај је порастао више него десетоструко од 1980. године и постојећи тунели су доведени до лимита свог капацитета. Други (предложени) цестовни тунел паралелан првом требало је да се изгради само ако се обим саобраћаја повећа изнад једног милиона возила годишње. У ствари, инжењер Ђовани Ломбарди, одговоран за изградњу додатог цестовног тунела, додао је да је „... годину након инаугурације, тунелом већ пролазило више од 2,5 милиона возила [до 2011. број се повећао на око 6 милиона] годишње. Али, обећање је било заборављено.”
Да би се омогућио бржи и равнији пролаз кроз Швајцарске Алпе, GBT сече Готардски масив неких 600 m (2.000 ft) испод старијег тунела. На тренутној прузи, Готардбану, само возови до 1.300 t (1.400 short tons; 1.300 long tons) при вожњи са две локомотиве или до 1.500 t (1.700 short tons; 1.500 long tons) са додатним гурачким мотором на крају могу да пролазе кроз уске планинске долине и кроз спиралне тунеле који се пењу и до улаза у стари тунел на висини од 1.100 m (3.609 ft) изнад нивоа мора. Када GBT буде радио пуним капацитетом, стандардни теретни возови до 3.600 t (4.000 short tons; 3.500 long tons) моћи ће да прођу ову природну баријеру.
Због константног пораста међународног камионског саобраћаја, Швајцарци су фебруара 1994. године гласали за промену политике транспорта (енгл. -{Traffic Transfer Act}-, усвојен октобра 1999). Други закон, Акт о заштити Алпи (енгл. -{Alpine Protection Act}-) из 1994. године, одредио је да је неопходно пребацити што више терета са камионског транспорта на транспорт возовима.
Циљ закона представља транспорт камиона, приколица и теретних контејнера између јужне Немачке и северне Италије железницом како би се растеретиле оптерећене цесте применом интермодалног транспорта терета
и такозваног ролинг хајвеја где се цео камион транспортује. -{GBT}- у великој мери доприноси испуњавању захтева оба закона.Путнички возови кроз GBT могу да путују брзином до 250 km/h (155,3 mph), чиме ће се смањити време трансалпског путовања возом за 50 минута односно за један сат када се заврше суседни Цимербершки (нем. -{Zimmerberg-Basistunnel}-) и Ченеријски базни тунел (нем. -{Ceneri-Basistunnel}-) до cca 2030. године.
Готардски базни тунел је 2016. године постао најдужи железнички тунел на свету. Ово је трећи швајцарски тунел који је понео ову титулу, после Готардског тунела (нем. -{Gotthardtunnel}-) и Симплонског тунела (нем. -{Simplontunnel}-) који су својевремено били најдужи са 15 -{km}- (1882) и 19,8 -{km}- (1905) дужине, редом.
Готардски базни тунел је, дужином 57,09 km (35,47 mi), најдужи железнички тунел на свету, са геодетским растојањем од 55,782 km (34,661 mi) између двају улаза. Ово је такође прва равна рута кроз Алпе или било који други планински ланац, са максималном висином од 549 m (1.801 ft) изнад нивоа мора. Такође је и најдубљи железнички тунел на свету, са максималном дубином од приближно 2.300 m (7.500 ft), која може да се пореди са дубином најдубљих рудника на Земљи. Без вентилације, температура унутар планине досеже 46 °C (115 °F).
Као и два друга тунела која пролазе испод Готарда, Готардски базни тунел повезује две алпске долине раздвојене Сен-Готардским масивом: Урнер Реустал у кантону Ури (у коју утиче река Реус) и Вале Левентина, највећа долина у кантону Тичино (у коју утиче река Тичино). За разлику од ова два и већине других тунела, Готардски базни тунел пролази испод неколико различитих планинских масива од којих су два главни поддиапазони Алпи — Гларуске Алпе и Сен-Готардски масив —, са долином Предње Рајне (Сурзелва) у кантону Граубинден између њих. Тунел пролази испод ова два диапазона више од 2 km (1,2 mi) испод Круцлиштока (2.709 m (8.888 ft)) и Пиц Ваћире (2.983 m (9.787 ft), у близини Лукманијера. Док су кантони Ури и Тичино део немачког односно италијанског говорног подручја Швајцарске (редом), Сурзелва је углавном на романшком говорном подручју.
Алпи имају јак утицај на климу Европе — а поготово климу Швајцарске — па тако временски услови на два краја -{GBT-}-а могу да буду доста различити, а каткада разлика у температури може да досегне и више од 10 °C (18 °F). У просеку, температура је 2—3 °C (3,6—5,4 °F) виша на јужној страни него на северној страни.
Северни улаз/излаз лежи северно од општине Ерстфелд на надморској висини од 460 m (1.510 ft), источно од Реуса. Ту тунел пробија западне падине Белметена и Кли Виндгелена (мада само маргинално) пре проласка испод долине Керстеленбаха (поток у Мадеранерталу). Одатле, тунел наставља паралелно са малом долином Ецлија, испод Витеналпштока. Главни гребен Гларуских Алпи, који је вододелница између Реуса и Предње Рајне, укрштава се испод Круцлиштока, гребена са надморском висином од око 2.700 m (8.900 ft) у овој тачки. Од гребена и границе, тунел се пружа паралелно у односу на малу долину реке Штрем (Вал Штрем) пре проласка испод Зедруна и Предње Рајне. Од дна долине, тунел наставља према долини Рајн да Налпса (Вал Налпс) и пролази источно од Лаи да Налпса, пре укрштања са Ганаречким превојем испод западног врха Пиц Ваћире (2.981 m (9.780 ft)). Ово је најдубља тачка тунела, са слојем стена смештених изнад дебелим више од 2.300 m (7.500 ft). Тунел затим пролази испод долине Рајн да Медела (Вал Медел) и западно од Лаи да Сонћа Марије. Неколико километара даље, тунел пролази кроз вододелницу између Предње Рајне и Тичина, нешто северно од Пицо дел’Уома (2.525 m (8.284 ft)). Ова тачка одговара главном ланцу Алпи и главна је дренажна подела између Рајне и Поа. Још неколико километара, тунел пролази испод двеју западних притока Брена у Вале Санта Марији пре пресецања последњег ланца, западно од Пределпског превоја (око 2.500 m (8.200 ft)) и источно од Фаида. Потом наставља источним обронцима велике Вале Левентине, долине Тичина, око 18 km (11 mi) све до свог јужног излаза/улаза у Бодију на надморској висини од 312 m (1.024 ft), само 3 km (1,9 mi) пре Бијаске где се Бено спаја са Тичином.
Најближе железничке станице до улаза у тунел су Алтдорф
и Бијаска .Година | Месец | Укупно ископано | ||
---|---|---|---|---|
километри | миље | проценти | ||
2004. | јул | 52,34 | 32,52 | 34,1 |
2005. | јун | 74,59 | 46,35 | 48,6 |
2006. | јун | 94,10 | 58,47 | 61,3 |
2007. | јун | 103,67 | 64,42 | 67,6 |
2008. | март | 108,02 | 67,12 | 70,4 |
април | 109,00 | 67,73 | 71,0 | |
јул | 113,20 | 70,34 | 73,8 | |
август | 115,20 | 71,58 | 75,1 | |
октобар | 118,40 | 73,57 | 77,2 | |
2009. | јануар | 124,00 | 77,05 | 81,6 |
март | 127,30 | 79,10 | 83,9 | |
мај | 131,00 | 81,40 | 86,3 | |
јун | 133,00 | 82,64 | 87,6 | |
јул | 134,80 | 83,76 | 87,9 | |
август | 136,60 | 84,88 | 90,0 | |
септембар | 137,30 | 85,31 | 90,4 | |
октобар | 138,60 | 86,12 | 91,3 | |
новембар | 140,00 | 86,99 | 92,2 | |
децембар | 141,38 | 87,85 | 93,0 | |
2010. | јануар | 141,82 | 88,12 | 93,4 |
фебруар | 142,48 | 88,53 | 93,8 | |
март | 143,80 | 89,35 | 94,7 | |
април | 144,80 | 89,97 | 95,4 | |
мај | 145,40 | 90,35 | 95,8 | |
јун | 146,10 | 90,78 | 96,2 | |
јул | 146,60 | 91,09 | 96,6 | |
август | 147,33 | 91,55 | 97,0 | |
септембар | 147,98 | 91,95 | 97,5 | |
октобар | 149,10 | 92,65 | 98,2 | |
новембар | 149,90 | 93,14 | 98,7 | |
децембар | 150,40 | 93,45 | 99,0 | |
2011. | јануар | 150,49 | 93,51 | 99,1 |
фебруар | 150,77 | 93,68 | 99,3 | |
март | 151,26 | 93,99 | 99,6 | |
април | 151,70 | 94,26 | 99,91 | |
мај | 151,75 | 94,29 | 99,94 | |
јун | 151,82 | 94,34 | 99,99 | |
јул | 151,82 | 94,34 | 100 |
Алптранзит Готард АГ (енгл. -{AlpTransit Gotthard AG}-) био је задужен за изградњу. То је подружница у потпуном власништву Швајцарских федералних железница (-{SBB CFF FFS}-).
Како би се време изградње преполовило, четири приступна тунела су изграђена да би изградња могла да почне на четири различита места истовремено (Ерстфелд, Амштег, Зедрун и Фаидо). Пети приступни тунел је направљен додатно (Бодио). Два тунела су спојена на сваких приближно 325 m (1.066 ft) галеријама за повезивање. Возови могу да се крећу између тунела на две мултифункционалне станице у Зедруну и Фаиду. Ове станице су место где се чува опрема за вентилацију и техничка инфраструктура те служе као место за принудно заустављање и рута за евакуацију у случају нужде.
Приступ зедрунској функционалној станици је омогућен тунелом за нивелисање приступа који је дуг 1 km (0,6 mi) од дна долине у близини Зедруна. На крају приступног тунела, две вертикалне цеви воде 800 m (2.625 ft) испод до базног нивоа тунела. Предлог да се изгради функционална железничка станица по имену Порта Алпина (нем. -{Porta Alpina}-) на овом месту је својевремено разматран, али је пројекат стављен 2007. на чекање и дефинитовно одбачен од стране федералних власти 2012. године као ’неекономичан’.
Финално пробијање источне цеви било је 15. октобра 2010. године у 14.17 [+2.00]. Финално пробијање западне цеви било је 23. марта 2011. године у 12.20.
Оперативна фаза испитивања је започета 16. децембра 2013. године, и то на деоници дугој 13 km (8,1 mi) у јужном делу западне цеви између Фаида и Бодија. Намена је било тестирање инфраструктуре и свих помоћних система.
Инсталација железничких колосека је завршена 31. октобра 2014. године. Златна спална на самом крају колосека постављена је током манифестације поводом обележавања прекретнице у изградњи.
Уговори су додељивани по секцијама:
Девет радника је изгубило свој живот за време изградње: један у амштешкој секцији, два у зедрунској секцији и по три у најјужнијој фаидској и бодиоској секцији. То су били:
Реализација пројекта GBT, као највећег дела NRLA, такође је прототипски пример директне демократије у Швајцарској. Да би овај мега пројекат успео, политичке институције морале су такође да прођу кроз многе парламентарне седнице и неколико главних народних гласања, укључујући и следећа:
Дан пре инаугурације, 31. маја 2016. године, одржана је комеморација за деветоро радника који су погинили током изградње, у церемонији код северног улаза у Ерсфелду; комеморације су предводили католички генерални викар и викар Евангелистичке реформисане регионалне цркве Уриспомен-плочу са именима страдалих — четворо из Немачке, троје из Италије и по једно из Јужне Африке и Аустрије — открио је извршни директор Алптранзит Готарда Ренцо Симони. Католички храм Светој Варвари, заштитници рудара, стоји унутар тунела као меморијал.
, јеврејски рабин и муслимански имам. БронзануТунел је 1. јуна 2016. године званично инаугурисан. На северном улазу у Ерстфелд, швајцарски федерални председник Јохан Шнајдер-Аман говорио је о „великом кораку за Швајцарску али једнако битном и за наше суседе и остатак континента”, док се преносом уживо са јужног улаза у Бодију емитовао говор министра за транспорт Дориса Лојтхарда. Част да се први провозају тунелом имале су стотине швајцарских грађана који су лутријом на извлачењу освојили карте, док су окупљени гости у Ерстфелду — укључујући немачку канцеларку Ангелу Меркел, француског председника Франсоу Оланда, италијанског премијера Матеа Ренција и аустријског канцелара Кристијана Керна — присуствовали програму отварања у ком су наступали плесачи, акробате, певачи и музичари који су прослављали алпску културу и историју.
Церемонија инаугурације, коју је режирао Волкер Хесе, изазвала је одређену дозу контроверзе. Била је описивана као неумесна, чудна, па чак и сатанска.
|