Ибиза (Ибица или Ибиса) (Шаблон:Jez-kat) је једно од Балеарских острва које се налазе у Медитерану, а која припадају Шпанији. Она је једно од два Острва борова, друго је Форментера. Већи градови су Ибиза, Санта Еулариа дес Руи и Сант Антони де Портмани.
Године 654. п. н. е. феничански насељеници основали су луку на Балеарским острвима и назвали је Ibossim (од феничанског ibshim "острво борова "). Касније је била позната по римском називу "Ebusus". Грци, који су дошли на Ибизу у време Феничана, назвали су острва Ибиза и Форментера Pitiusas ("острва борова "; што је превод феничанског имена). Са опадањем Феникије после асирске инвазије, Ибиза је дошла под контролу Картагине, која је и сама била бивша феничанска колонија. На острву су произвођене боје, со, рибљи сос (гарум) и вуна. У пећини код Ес Кулерама установљено је светилиште богињи Танит. Ибиза је била важна трговачка тачка на медитеранским путевима. Почела је да оснива своје сопствене трговачке постаје на оближњем Балеарском острву Мајорка, као што је Na Guardis, одакле су регрутовани плаћеници који су се борили за Картагину.
За време Другог пунског рата, острво су напала браћа Сципиони 209. п. н. е. али је оно остало лојално Картагини. Пошто се ратна срећа окренула против Картагине у Иберији, Ибиза је остала последње место одакле је картагински генерал Маго набављао намирнице и регрутовао људе пре него што је отпловио ка Менорци и Лигурији. Ибиза је закључила повољан мир са Римљанима, што је спасло Ибизу од даљих разарања и омогућило јој да одржи картагинско-пунске институције све до доба царства, када је и званично постала римска територија. Због тога Ибиза и данас пружа изванредне примере касне картагинско-пунске цивилизације. За време Римског царства острво је постала мирна империјална предстража, ван важних трговачких путева.
После пада Римског царства и кратког периода владавине Вандала, а потом Византије, острво су освојили Маури, као и већи део Иберијског полуострва. Под исламском владавином, Ибиза је била у блиским везама са градом Денија (најближом луком на Иберијском полуострву на обали код садашње Валенсије), јер су оба подручја била под истим поглаваром. Племена која су живела на Ибизи и у Денији током 1060–1085. била су маварска племена Бно-Алаглаб и Бано-Муџахед.
Острво је поново у хришћанске руке повратио арагонски краљ Хаиме I Арагонски 1235. године. Отада, острво је имало разне форме самоуправе, све док краљ Филип V Шпански 1715. није укинуо локалну аутономију. Долазак демократије у касним седамдесетим годинама 20. века вратио је Балеарским острвима статус аутономије. Данас је острво део Балеарске аутономне покрајине, заједно са Мајорком, Менорком и Форментером.
Клима на Ибизи је медитеранска и има блаже зиме и нешто хладнија лета од Мајорке. Зиме су благе, са температурим од око 15° Целзијуса и са нешто кише. Топла летња сезона траје од јуна до септембра са температурама које редовно достижу 30-{°C}-, са доста сунца и врло мало кише. Мразеви и снег су врло ретки.
Ибиза је врло популарна туристичка дестинација, нарочито захваљујући свом чувеном ноћном животу концентрисаном на два места: у граду Ибиза, главном граду Ибизе на источној обали и Сант Антонију на западу.
Острво није познато само по забавама; велики део острва је проглашен за светску баштину, и лишен комерцијализације, као на пример, "Божји прст" у заливу Бенира. У Сант Антонију је подигнут споменик у част Кристифора Колумба: Ибиза је једно од неколико места које тврди да је његово родно место.
Ибиза је административно део аутономне покрајине Балеарска острва, чији је главни град Палма де Мајорка, на острву Мајорка. Ибиза има пет општина. У смеру кретања казаљке на сату, то су:
