Мохенџо-даро је био град цивилизације долине Инда. Налази се на 20 километара од Ларкане и 80 километара од Сукура у Синду, Пакистан. Моненџо-даро је на УНЕСКОвој листи светске баштине.
Саграђен је 2.600 пре Христа. Град је напуштен око 1700. пре Христа, вероватно због промене смера реке. Открио га је Џон Хуберт Маршал 1920их. Језик цивилизације долине Инда још није дешифрован, тако да се право име града не зна. Мохенџо-даро на синдском значи "град мртвих". Мохенџо-даро је град, који је плански грађен, са мрежом улица. Град је грађен помоћу цигала од печеног блата, цигала осушених на сунцу и од спаљеног дрвета. Град је имао напредан канализациони систем и мноштво грађевина са до два спрата и великим базенима. Базени су били добро изграђени и имали су слој природног катрана, који би задржавао воду. Пошто је Мохенџо-даро био пољопривредни град имао је велику, централну тржницу. Има и грађевину са подземним загријавањем, могуће за загријавање воде за купање. Град је разаран и поново грађен најмање седам пута. Сваки пут би се нови град градио поврх старога. Претпоставља се да су поплаве Инда биле разлог тим разарањима. Град је подељен у два дела: цитаделу и доњи град. Већина доњег града још није откопана, а за цитаделу се зна да је имала јавна купатила, да је представљала велико подручје у коме је могло становати око 5.000 људи и да је имала две велике дворане.
Боље је очуван него Харапа, која је припадала истој цивилизацији долине Инда. Мохенџо-даро је након ископавања у лошем стању, што се тиче одржавања. УНЕСКО се труди да се Мохенџо-даро очува па га је уврстио на листу светске баштине. Очување Мохенџо-дароа је био један од кључних разлога стварања листе светске баштине.
