Европски парламент

Европски парламент (ЕП) је једина непосредно бирана, парламентарна институција Европске уније. Заједно са Саветом Европске уније, он чини дводомну законодавну грану институција Уније и описиван је као једно од најмоћнијих законодавних тела на свету.

Парламент и Савет чине највише законодавно тело унутар Уније. Међутим, њихове моћи су ограничене на овлашћења која су земље чланице пренеле на Европску заједницу. Стога Парламент има мало утицаја на области политике које су земље чланице задржале, или су унутар друга два од три стуба Европске уније. За разлику од већине националних парламената, Европски парламент нема право законодавне иницијативе, и иако је он „прва институција“ Европске уније (која се прва наводи у Уговорима и има церемонијално првенство над свим моћима на европском нивоу), Савет има веће моћи у областима законодавства у којима се не примењује процедура коодлучивања (са једнаким правима измена и одбацивања).

Од 1970. године, Европски парламент, заједно са Саветом, има контролу над буџетом ЕУ, и на крају процедуре, усваја буџет у целини. Парламент такође врши демократски надзор над Европском комисијом, укључујући и право вета над постављењем Председника и целокупног састава Комисије, као и право изгласавања неповерења Комисији. ЕП практикује и политички надзор над свим другим институцијама Уније.

Парламент чини 754 чланова Европског парламента, који представљају друго по величини демократско бирачко тело на свету (након Индије) и, са 342 милиона грађана са бирачким правом, највеће наднационално бирачко тело у историји. Парламент се бира на непосредним изборима са универзалним бирачким правом, сваких пет година од 1979. Избори за Европски парламент одржавају се у свакој држави чланици посебно, независно (мада понекад истовремено) од националних или локалних избора. У Парламенту су представници више великих свеевропских политичких групација, као и најважнијих политикчих странака земаља чланица.

Седиште Европског парламента је у Стразбуру, где се и одржавају редовне месечне пленарне, гласачке, четвородневне седнице, како је прописано протоколом у Амстердамском уговору. Из практичних разлога, међутим, током већег дела месеца, припремне законодавне радње, седнице одбора, и додатне пленарне седнице се одржавају у Бриселу, где су лоциране и остале институције Уније. Секретаријат Европског парламента, који упошљава највећи део особља, налази се у Луксембургу. Цена одржавања два седишта, и честог сељења свих чланова ЕП и особља од једног до другог брине бројне посматраче. Европски парламент је неколико пута захтевао право да сам одреди место заседања и елиминише систем са два седишта, али су европске владе то право задржале за себе.

Европска унија

Ова чланак је део серије о
политици и влади
Европске уније

Историја

Европски парламент, као и друге институције данашње ЕУ, није био оформљен у данашњем облику када се први пут састао 10. септембра 1952. Једна од најстаријих заједничких институција, Парламент је започео као „Заједничка скупштина“ Европске заједнице за угаљ и челик (ЕЗУЧ). Била је ово консултативна скупштина 78 парламентараца делегираних из редова националних парламената земаља чланица (види двојни мандат), без законодавних овлашћења. Ову промену од његовог оснивања истакао је професор Дејвид Фарел са Универзитета у Манчестеру овако:

„Током највећег дела свог постојања, Европски парламент се могао оправдано назвати ’вишејезичном причаоницом’. Али ово није више случај: ЕП је данас једно од најмоћнијих законодавних тела на свету по својим, и законодавним, и моћима надзора извршних органа.”

Развој Парламента од његовог оснивања сведочи о еволуцији структура Уније без једног јасног „врховног плана“. Неки, попут Тома Рида из Вашингтон поста, рекли су о Унији да „нико не би намерно осмислио владу тако сложену и прекомерну каква је ЕУ“. И сама чињеница да Парламент има два седишта, која су мењана неколико пута, јесте исход разних договора или одсуства договора.

Консултативна скупштина

Ово тело није поменуто у изворној Шумановој декларацији. Претпостављало се, или надало, да би се тешкоће у преговорима са Британцима разрешиле и тиме омогућило да Скупштина Савета Европе обавља овај задатак. Посебна Скупштина је установљена током преговора о Уговору о ЕЗУЧ, као установа која би представљала равнотежу и надгледала извршне органе, пружајући притом демократски легитимитет. Начин на који је Уговор о ЕЗУЧ срочен показивао је жељу вођа за више од обичне консултативне скупштине, коришћењем израза „представници народа“ и дозвољавао је непосредне изворе. Рани значај Скупштине је истакнут када јој је поверен задатак састављања нацрта уговора којим би била основана Европска политичка заједница. За ову потребу, састављена је „ад хок“ скупштина која је имала и додатне чланове, али је пројекат напуштен након неуспеха предложене Европске одбрамбене заједнице.

Упркос овоме, 1958. године су Римским уговорима основане Европска економска заједница и Евратом. Заједничку скупштину су делиле све три заједнице (које су имале засебне извршне органе), а своје име је променила у „Европска парламентарна скупштина“. Три заједнице су се спојиле Уговором о спајању из 1967, а тело је преименовано на своје садашње име „Европски парламент“ 1962. 1970. године, Парламент је добио овлашћења над неким областима буџета Заједнице, која су 1975. године проширена на цео буџет.

Према Римским уговорима, Парламент је требало да буде непосредно биран. Међутим, Савет је претходно морао да договори једнообразни изборни систем, што он није учинио. Парламент је запретио да ће тужити Савет пред Европским судом правде, што је довело до компромиса према којем се Савет сложио са одржавањем избора, али је питање изборних система одложено за накнадну одлуку.

Изабрани парламент

На изборима 1979. године, чланови Европског парламента су по први пут изабрани непосредно. Ово га издваја од других сродних институција, попут Парламентарне скупштине Савета Европе или Свеафричког парламента, чији се чланови постављају (делегирају). Након ових првих избора, парламент је одржао своју прву седницу 11. јула 1979. и изабрао Симон Веј за председницу; Веј је била прва жена председница Парламента од када је он основан као Заједничка скупштина.

Као изабрано тело, Парламент је почео да сачињава нацрте предлога који су се односили на функционисање Заједнице. На пример, 1984. године, подстакнут својим претходним радом на пројекту Европске политичке заједнице, Парлемент је сачинио „нацрт Уговора о оснивању Европске уније“, познат и као „Спинелијев план“, према свом подносиоцу, Алтијеру Спинелију, члану ЕП. Иако овај план није усвојен, многе његове идеје касније су спроведене другим уговорима. Даље, Парламент је од 1980-их почео са одржавањем гласања о предложеним Председницима Европске комисије, пре него што је добио било какво формално право вета. Од када је Парламент први пут непосредно изабран, број чланова се напросто повећавао са приступањем нових земаља чланица (број чланова је такође повећан 1994. након поновног уједињења Немачке). Након овога, Уговор из Нице је установио ограничење од највише 732 члана.

Као што је био случај и са другим институцијама, седиште Парламента још није било фиксирано. Привремено је било удешено да се Парламент састаје у Стразбуру, док су Комисија и Савет заседали у Бриселу. Парламент је 1985. године, желећи да буде ближе овим другим институцијама, изградио другу салу за заседање у Бриселу и преместио тамо део својих послова упркос негодовањима из неких земаља. Коначни договор постигао је Европски савет 1992; према њему, Парламент остаје у Стразбуру, али мора одржавати и делове седница у Бриселу. Парламент се борио против оваквог удешења са два седишта, али је оно касније усвојено и у Уговору из Амстердама. Локације ове установе су и данас предмет спорења.

Скорашња историја

Европски парламент је добијао све веће моћи кроз узастопне уговоре, наиме кроз проширење процедуре коодлучивања. 1999. године, Парламент је натерао Сантерову комисију на оставку, одбијајући да одоби буџет Заједнице због оптужби за проневеру и погрешно управљање у Комисији. Две главне партије су се током кризе по први пут упустиле у динамику владе и опозиције, што се окончало скупном оставком Комисије, по први пут од свих изнуђених оставки, уочи предстојећег гласа неповерења у Парламенту.

2004. године, након највећих наднационалних избора у историји, и упркос томе што је Европски савет изабрао Председника Комисије из највеће политичке групације (Европске народњачке партије), Парламент је поново извршио притисак на Комисију. Током испитивања предложених комесара у Парламенту, чланови Европског парламента су изнели сумње о неким кандидатима, а Комитет за грађанске слободе је одбацио Рокоа Бутиљонеа као кандидата за портфељ комесара за правду, слбооду и безебедност због његових погледа на хомосексуалност. Ово је био први пут да је Парламент икада гласао против комесара који је ступао на дужност и, иако је Барозо инсистирао на именовању Бутиљонеа, Парламент је на крају успео да натера да Бутиљоне буде повучен. И неколико других комесара су морали бити повучени или премештени на друге портфеље пре него што је Парламент дозволио да Барозова комисија преузме дужност.

Поред проширивања коодлучивања, и демократски мандат Парламента му је давао све већу контролу над законодавством у односу на друге институције. Приликом гласања о Болкестејновој директиви 2006. године, Парламент је великом већином гласао за преко 400 амандмана који су изменили темељни принцип овог закона. Фајненшел тајмс је овај догађај описао следећим речима:

„Европски парламент је напрасно дорастао. Ово означава још један померај у распореду снага између три средишње институције ЕУ. Прошлонедељно гласање наговештава да су непосредно бирани чланови Европског парламента, упркос својим бројним идеолошким, националним и историјским оданостима, почели да се уједињују као озбиљна и делотворна институција ЕУ, баш када је проширење значајно закомпликовало преговоре унутар и Савета и Комисије.”

2007. године је комесар за правду Франко Фратини по први пут укључио Парламент у разговоре о другом Шенгенском информационом систему, иако су чланови Европског парламента морали бити консултовани само о деловима пакета. Након овог експеримента, Фратини је наговестио да би волео да укључи Парламент у све послове везане за правду и криминал, неформално дајући нове моћи које би парламентарци 2009. стекли према Уговору из Лисабона, ако би овај ступио на снагу.

Моћи и функције

Европски парламент и Савет ЕУ су у суштини два дома у дводомној законодавној грани власти у Европској унији, при чему је законодавна моћ званично једнако подељена између оба дома. Међутим, постоје и неке разлике од националних законодавних тела. На пример, ни Парламент ни Савет немају право законодавне иницијативе (Савет има ово право у неким међувладиним пословима) — у пословима Заједнице, ово право је задржано искључиво за Европску комисију (извршни орган). Ово значи да Парламент може изменити или одбацити предлоге законодавних аката, али да би се сачинио такав предлог, Комисија мора да састави нацрт закона пре него што се о њему може расправљати у Парламенту и евентуално бити усвојен као правни акт. Међутим, Парламент има право да захтева од Комисије да састави овакве нацрте, и како Комисија све више прати предлоге Парламента, председник Парламента Ханс-Герт Петеринг је тврдио да Парламент има -{de facto}- право законодавне иницијативе.

Парламент има и значајан посредан утицај, кроз необавезујуће резолуције и саслушања у одборима, као „свеевропска говорница“ пред хиљадама новинара базираних у Бриселу. Ту је и посредно дејство на спољну политику, пошто Парламент мора одобрити сва давања за развој, укључујући и она ван граница Уније. На пример, подршка за реконструкцију послератног Ирака, или подстицаји за заустављање иранског нуклеарног развоја морају бити подржани у Парламенту. Подршка Европског парламента је такође била неопходна за договор о размени података о путницима на трансатлантским авионским линијама са Сједињеним Америчким Државама.

Законодавна процедура

Моћи Парламента су прошириване сваким новим уговором ЕУ. Ове моћи су превасходно одређиване кроз законодавне процедуре Уније. Метод који је временом постао преовлађујућа процедура (која се данас (2008) примењује у око три четвртине области политике) јесте процедура коодлучивања, у којој су моћи суштински једнако подељене између Парламента и Савета. Коодлучвање пружа једнак положај између ова два тела. Пема овој процедури, Комисија представља предлог Парламенту и Савету. Они онда шању амандмане Савету, који може или усвојити текст са овим амандманима или послати назад „заједничко становиште“. Парламент може затим или одобрити овај предлог или може изнети нове амандмане. Ако Савет не одобри ове потоње, саставља се „одбор за помирење“, који чине чланови Савета и једнак број чланова Европског парламента, који настоје да договоре заједничко становиште. Када је заједничко становиште договорено, оно мора бити одобрено у Парламенту, поново апсолутном већином. Осим коодлучивања, и мандат Парламента као једине непосредно демократске институције му је дао више простора да добије више контроле над законодавством од других институција, на пример у случају његових измена у Болкестејновој директиви 2006.

Међу другим процедурама су: процедура сарадње, што значи да Савет може одлучити супротно од Парламента уколико одлучи једногласно; процедура консултације, која захтева само консултацију са Парламентом; и процедура сагласности, у којој Парламент има вето. Комисија и Савет, или само Комисија, могу такође деловати и потпуно независно од Парламента, али је употреба таквих поступака веома ограничена. Процедура такође зависи и од тога која се врста институционалног акта користи. Најснажнији акт је регулација (наредба), акт или закон који је непосредно примењив у целости. Затим су ту директиве које обавезују земље чланице на одређене циљеве које морају испунити, што оне чине кроз сопствене законе и стога имају маневарског простора у одлучивању по њима. Одлука је инструмент који је циљан на конкретну особу или групу и непосредно је примењин. Установе могу такође издавати и препоруке и мишљења, која су само необавезујуће објаве. Постоји и документ који не прати уобичајене поступке, наиме „писана објава“, слична „предлогу раног дана“ у вестимнстерском систему. Ово је документ који предлаже до пет чланова Европског парламента о предмету који је унутар активности Европске уније и који служи да покрене дебату о том предмету. Објава се поставља изван улаза у салу за пленарна заседања, где је чланови могу потписати, и уколико је потпише већина чланова, она се прослеђује Председнику Парламента и објављује на пленарном заседању, након чега се прослеђује сругим установама и формално бележи у записницима.

Буџет

Законодавна грана званично држи буџетска овлашћења Уније, моћи које су добијене Буџетским уговорима из 1970-их. Буџет Европске уније подељен је у обавезне и необавезне издатке. Обавезни издаци су они који произилазе из уговора Европске уније (укључујући и Заједничку пољопривредну политику) и међународне договоре; остатак су необавезни издаци. Док Савет има последњу реч о обавезним издацима, Парламент има последњу реч о необавезним издацима.

Установе састављају процене буџета и Комисија их саставља у нацрт буџета. И Савет и Парламент могу мењати буџет, при чему Парламент усваја или одбацује буџет у својој другој расправи. Потпис Председника Парламента је обавезан пре неко што буџет може ступити на снагу.

Парламент је такође одговоран за одобравање спровођења претходних буџета, на основу годишњег извештаја Европског суда одитора. Парламент је одбио да одобри буџет само два пута, 1984. и 1998. Касније је одбијање Парламента да одобри буџет довело до оставке Сантерове комисије.

Контрола извршне власти

Број чланова Европског парламента по земљама чланицама (751)
 Немачка 96 (12.8%)
 Француска 74 (9.9%)
 Уједињено Краљевство 73 (9.7%)
 Италија 73 (9.7%)
 Шпанија 54 (7.2%)
 Пољска 51 (6.8%)
 Румунија 32 (4.3%)
 Холандија 26 (3.5%)
 Белгија 21 (2.8%)
 Грчка 21 (2.8%)
 Чешка 21 (2.8%)
 Португалија 21 (2.8%)
 Мађарска 21 (2.8%)
 Шведска 20 (2.7%)
 Аустрија 18 (2.4%)
 Бугарска 17 (2.3%)
 Данска 13 (1.7%)
 Финска 13 (1.7%)
 Словачка 13 (1.7%)
 Ирска 11 (1.5%)
 Хрватска 11 (1.5%)
 Литванија 11 (1.5%)
 Словенија 8 (1.1%)
 Летонија 8 (1.1%)
 Естонија 6 (0.8%)
 Кипар 6 (0.8%)
 Луксембург 6 (0.8%)
 Малта 6 (0.8%)

Председника Европске комисије предлаже Савет (у пракси Европски савет), и Парламент мора овај предлог одобрити простом већином, што суштински Парламенту даје вето, али не и право да предлаже, вођу извршне власти. Након што је Председник Комисије одобрен, он предлаже чланове Комисије у договору са државама чланицама. Сваки комесар излази на расправу пред релевантни парламентарни одбор, која покрива предложени портфељ. Парламент затим комесаре, као заједничко тело, одобрава или одбацује. У пракси, Парламент никада није гласао против Председника или његове Комисије, али се ово чинило вероватнијим када је предложена Барозова Комисија. Притисак који је извршен натерао је тада Бароза да повуче свој предлог и измени га како би он био прихватљивији за Парламент. Неки су видели овај притисак као знак промена у природи Парламента и његовој способности да држи Комисију одговорном, уместо да буде место где се на предлоге кандидата само лупају печати. Штавише, у гласању о Комисији, чланови Европског парламента су такође гласали по партијским, а не националним линијама, упркос честим притисцима националних влада на чланове ЕП из својих земаља. Ова слога и воља да се користи моћ Парламента привукли су већу пажњу националних вођа, других установа и јавности, која је претходно у најмањем броју икада зашла на изборе за Европски парламент.

Парламент такође може и да изгласа неповерење Комисији уколико за то има двотрећинску већину, која би натерала комплетну Комисију на оставку. Као и са одобравањем Комисије, ова моћ никада није коришћена али је њоме запрећено Сантеровој комисији, која је затим сама поднела оставку. Постоји и неколико других полуга контроле, попут: захтева да Комисија поноси извештаје Парламенту и одговара на питања чланова Европског парламента, захтева да председавајући Европског савета представи свој програм на почетку свог председавања, права чланова Европског парламента да Комисији и Савету достављају предлоге законодавних аката и политика, и права да испитују чланове ових инситуција (нпр. „време за питања“ Комисији сваког уторка). Тренутно (2008), чланови Европског парламента могу постављати питања о било којој теми, али су у јулу 2008. чланови гласали да ограниче питања на она која су унутар мандата ЕУ и да забране увредљива или лична питања.

Моћи надгледања

Парламент има и друге моћи општег надгледања, које су му махом дате Уговором из Мастрихта. Парламент може да оснује Одбор за истрагу, што је на пример учинио у случају болести лудих крава или Цијиних тајних летова (у првом случају, овај одбор је довео до оснивања Европске ветеринарске агенције). Парламент може позвати друге установе да одговарају на питања и, ако је неопходно, може их тужити Европском суду правде ако прекрше право или уговоре Европске уније. Осим овога, Парламент има моћи у поступку постављања чланова Европског суда одитора и председника и извршног одбора Европске централне банке. Председник ЕЦБ је такође обавезан да Парламенту представи годишњи извештај.

Парламент бира Европског омбудсмана, који се бави притужбама јавности на све институције. Сваки грађанин Европске уније може такође поднети представке (петиције) о предмету унутар сфере активности ЕУ. Одбор за представке саслушава случајеве, око 1.500 сваке године, које понекад у Парламенту представљају сами грађани. Парламент покушава да разреши питања као посредник, али он посеже и за судским споровима уколико је то неопходно за разрешење спора грађанина.

Чланови

Парламентарци ЕП су познати као чланови Европског парламента (чл. ЕП). Они се бирају сваких 5 година на изборима са универзалним бирачким правом за одрасле. Распоред седења у Парламенту је према политичкој припадности. Отприлике једна трећина чланова Европског парламента су жене. Пре 1979. године, чланове су постављале националне скупштине земаља чланица.

Свака земља чланица бира унапред одређен број посланика, који се одређује према броју становника. Укупан број чланова Европског парламента требало би да буде 732; међутим, од 1. јануара 2007. има 785 чланова, што је последица приступања Румуније и Бугарске, пошто распоред броја чланова по земљама не узима у обзир државе које приступе ЕУ у периоду између двају избора. Према важећим правилима, број чланова би требало да буде поново смањен на 732 након избора 2009. Међутим, правила би била измењена Уговором из Лисабона, који је (2008) у закоченом поступку ратификације, према којем би ЕП имао 751 члана: 750 чланова са правом гласа у ма којем тренутку и Председник, који не може гласати док председава. Осим овога, највећи број места одвојен за земљу чланицу био би смањен на 96, са садашњих 99, док би најмањи број места био повећан са пет на шест. Места се расподељују по регресивно пропорционалној скали, што значи да веће земље добијају већи број чланова, али притом сваки члан Европског парламента представља већи број грађана него у мањим земљама. Замишљено је да би нови систем, који укључује и ревизију броја посланика по земљама добрано пред изборе, могао да избегне политичку „размену услуга“ када дође време за преговоре о ревизији ових бројева.

Тренутно, чланови ЕП примају исту плату као чланови њихових националних скупштина. Међутим, од 2009. ступа на снагу нови правилник који даје свим посланицима једнаку плату од 7.000 евра, која подлеже локалном порезу и може такође бити опорезована национално. Чланови Европског парламента ће се пензоинисати са 63 године и примати своју целу пензију од Парламента. Трошкови путовања ће бити надокнађивани на основу стварних издатака уместо паушалног износа, како је сада случај. Поред финансијске надокнаде, чланови уживају и известан број привилегија и имунитета. Како би се обезбедило њихово слободно кретање до и од Парламента, њихове земље им обезбеђују објекте и погодности намењене вишим званичницима који путују у иностранство, док им владе других земаља чланица обезбеђују објекте и погодности намењене за посете страних представника. Док су у својој земљи, чланови Европског парламента уживају све врсте имунитета које имају и национални парламентарци, док у другим земљама уживају имунитет од привођења и судског поступка. Међутим, члан Европског парламента се не може позивати на имунитет уколико се ухвати у кривичном делу, а Парламент такође има право да члану укине имунитет.

Политичке групације (2004—2009)

Чланови Европског парламента се организовани у седам различитих парламентарних групација, укључујући и тридесет неприкључених чланова који су познати под француским називом -{non-inscrits}-. Две највеће групације су Европска народњачка партија-Европске демократе и Партија европских социјалиста. Овде две групације су доминирале Парламентом током највећег дела његовог постојања, држећи непрекидно између 50 и 70 % места у Парламенту скупа. Ниједна група никада није сама имала већину у Парламенту.

Групације су често засноване око једне европске политичке партије, како је случај са социјалистичком групом. Међутим, оне могу, попут либералне групације, Савеза либерала и демократа за Европу, укључивати више од једне европске политичке партије као и националне странке и независне чланове. Да би групација била призната, она мора имати 20 чланова ЕП из шест различитих земаља (од јуна 2009, најмање 25 чланова ЕП из седам различитих земаља). Након што су признате, групације добијају финансијске дотације од Парламента и гарантована места у одборима, што ствара подстицај за оснивање групација. Међутим, оснивање групације „Идентитет, традиција, суверенитет“ 2007. је довело до контроверзи због њене идеологије: чланови ове групације су били са крајње деснице, те је било нелагоде око преноса јавних фондова таквој групи. Било је покушаја измене правила како би се зауставило оснивање ИТС, међутим они се нису остварили. Групи је, међутим, онемогућено да заузме челне положаје у одборима, што је право које би требало да припада свим партијама. Када се група упустила у унутрашње обрачуне, неки од чланова су се повукли, што је довело до тога да њена величина падне испод границе за признавање, изазвавши тиме колапс групе исте године.

Политичке групације (2014-)

Групе Странке Мандати
751
Група Европске народне партије Европска народна партија 217
Прогресистичка алијанса социјалиста и демократа Партија европског социјализма 189
Европски конзервативци и реформисти Европски конзервативци и реформисти
Европски хришћански политички покрет
74
Наведено у следећим категоријама:
Поставите коментар
Савети
euroner g
28. јул 2013.
Gives very good insight on how the EU has been constituted and how the actual law making works. There is an add-on for the 2012 Nobel Peace Price win.
david H
27. март 2018.
All out no expenses spared presentation about European cooperation. The souvenir shop has an awesome collection of mugs, hats, t-shirts etc.
European Parliament
16. може 2013.
"The Nobel Peace Prize is for all EU citizens," says Parliament President Martin Schulz. Now you can see it for yourself, as part of the Nobel Peace Centre exhibition from 15 May till 6 October.
Chryssa Oikonomidou
5. април 2015.
Learn more about Europe, its institutions and the history of its nations via interactive activities, audio, video. Very nice expo. Made me rethink Europe and its values. Also: it was free :)
Sven G.
21. октобар 2013.
Very nice interactive museum about history and todays work of European Parliament. Perfect for children, cause there is plenty to do. (For adults who want to know more about EU institutions, also!)
Linfa
14. август 2021.
Pour tous ceux qui aiment l histoire c est un endroit à visiter afin de comprendre la création de la CeCA puis la CEE et enfin l Union européenne telle que connue auj avec ses membres! Il
Novotel Brussels Centre Tour Noire Hotel

почев од $231

Brussels Marriott Hotel Grand Place

почев од $175

Ibis Brussels Centre St Catherine

почев од $193

Dansaert Hotel

почев од $116

Astrid Hotel

почев од $0

Hotel Orts

почев од $167

Препоручени знаменитости у близини

Видети све Видети све
Додај у листу жеља
Био сам овде
Посетио
Convent Van Maerlant

The Convent Van Maerlant is a former convent which consists of a

Додај у листу жеља
Био сам овде
Посетио
Chapel of the Resurrection, Brussels

The Chapel of the Resurrection (also called the Chapel for Europe) is

Додај у листу жеља
Био сам овде
Посетио
Leopold Park

Parc Léopold (French) or Leopoldspark (Dutch) is a public park

Додај у листу жеља
Био сам овде
Посетио
Museum of Natural Sciences

The Museum of Natural Sciences (French: Muséum des sciences

Додај у листу жеља
Био сам овде
Посетио
Royal Palace of Brussels

The Royal Palace of Brussels (Dutch: Koninklijk Paleis van Brussel,

Додај у листу жеља
Био сам овде
Посетио
Brussels Park

Parc de Bruxelles (French) or Шаблон:Audio (Dutch), is the large

Додај у листу жеља
Био сам овде
Посетио
Great Mosque of Brussels

The Great Mosque of Brussels is the oldest mosque in Brussels. It is

Додај у листу жеља
Био сам овде
Посетио
Magritte Museum

The Magritte Museum (French: Musée Magritte, Dutch: Magritte

Сличне туристичке атракције

Видети све Видети све
Додај у листу жеља
Био сам овде
Посетио
Senjōgahara

Senjōgahara (戦場ヶ原) is a 4 square kilometres area in Tochigi Prefectu

Додај у листу жеља
Био сам овде
Посетио
Old Port of Montreal

The Old Port of Montreal (French: Vieux-Port de Montréal) is the

Додај у листу жеља
Био сам овде
Посетио
Trocadéro

The Trocadéro, (Шаблон:IPA-fr), site of the Palais de Chaillot, Шаблон

Додај у листу жеља
Био сам овде
Посетио
Гринички меридијан

Гринички меридијан је меридијан који се користи као међународна рефе

Додај у листу жеља
Био сам овде
Посетио
Budapest Castle Hill Funicular

The Budapest Castle Hill Funicular or Budavári Sikló is a funicular r

Погледајте сва слична места