Печуј Шаблон:Audio (Шаблон:Јез-мађ, Шаблон:Јез-нем, Шаблон:Јез-лат, Шаблон:Јез-слова, Шаблон:Јез-тур) је град у југозападној Мађарској и средиште је жупаније Барања. Град је један од највећих градова у држави.
Печуј је будућа Европска престоница културе 2010. године, заједно са Есеном и Истанбулом, са мотом "град без граница".
]]
Најстарије име је староримско Sopianæ, вероватно келтског порекла. Средњовековни град се први пут 871. године помиње под латинским именом Quinque Basilicae (Пет базилика), што упућије на то да су први градитељи месних цркава користили материјал са пет староримских базилика.
Име Печуј, односно мађарски Pécs први пут се јавља у документима 1235. године у облику Pechyut (Pechy + ut), у непосредном преводу "пут за Пећ", а реч "пећ" је словенског порекла, од речи "пећница".
Простор данашњег Печуја је био насељен још у доба праисторије, а најстарији археолошки налази процењују се на старост од 6000 година. Римљани су дошавши на ове просторе и затекли месно келтско становништво. У 2. веку почела је производња вина. Остаци из староримског раздобља су и данс видљиви.
Пропашћу римске власти на овим просторима насељавају се Словени и Авари. У 8. веку овај простор био је усасатву државе Карла Великог. После тога овај простор је био у саставу Велике Моравске, да би на прелазу из 9. у 10. век овај простор запосели новопристигли Мађари. У то време је основан Барањска тврђава, а град Печуј је постао епископско седиште. Град је током следећих векова био средиште власти, али и културе, а доказ томе оснивање Печујски универзитет 1367. године, најстаријег у Мађарској.
После Мохачке битке 1526. године, у којој су Турци Османлије поразили мађарску војску. Ускоро је и Печуј и већи део средњовековне Угарске заузела турска војска. У наредном времену Печуј постаје управно средиште турске власти у Панонској низији. Такође, град по изгледу постаје право источњачко место - цркве су претворене у џамије, изграђена су турска купатила, минарети, медресе, велики базар. 1664. године великаш Никола Зрињски је опљачкао и уништио град, чиме је докрајчено све што се очувало од средњовековног Печуја.
Следеће разарање град је доживео 1686. године од стране хабзбуршке војске приликом њиховог заизимања града итврђаве. Две године касније започело је насељавање Немаца, тако да је почетком 18. века Печуј био вишенародни - у њему су бројчано били најјачи Словени, а у мањини Немци и Мађари. Због тога град није подржао устанак Ракоција 1704. године. Током 18. века град се почео брзо развијати и тада град добија старо барокно језгро. 1777. године град добија статус Слободног краљевског града. У попису који је рађен после тога град је имао око 9000 становника. Током 19. века започета је нагла индустријализација града, прекинута Револуцијом 1848/49, али Печуј није значајније страдао током устанка. 1867. године у град долази прва железница, 1913. године и градски трамвај.
После Првог светског рата област Барање била је под српском влашћу, али је 1921. године Тријанонским споразумом враћен новосонованој Мађарској. Међутим град се нашао недалеко од нове границе, па је почео стагнирати. Делимичан помак у граду направљен је померањем дотад промађарског Пожоњског универзитета из Пожоња, тада преименованог у Братиславу, у Печуј. Други светски рат граду није донео већа разарања, иако су вођене борбе у његовој близини 1945. године. После тога током комунистичке ере град се брзо развијао, ширећи се до околних насеља и укључујући их у градско подручје. После 1990. године и слома комунизма град је прошао кроз веома тежак економски период.
Градско језгро Печуја је права "ризница" старина и само је једна велика знаменитост. Највредније грађевине у граду су:
Печуј је смештен у пољопривредном крају, па је у граду веома важна прехрамбена индустрија. Најпознатији прехрамбени прозивод из Печија је месно пиво јаке горчине. У брдима изнад града до пре неколико година вадио се угаљ. Међутим, светску славу град има захваљујући изради Жолнаи керамике.
Саобраћај у граду наслања се на прометни правац Будимпешта - Печуј - Осијек - Сарајево. У току је изградња аутопута до Будимпеште. 2006. године град је добио и цивилни аеродром.