Скит Лаку или скит светог Димитрија (грч. -{Σκήτη Αγίου Δημητρίου, Λακκοσκήτη}-) је румунски православен идиоритмијски светогорски скит. Под ингеренцијом је манастира свети Павле. У овом егзотичном скиту данас живи двадесетак монаха. Окружени миром и тишином, окупани свелошћу сунца, монаси овог скита и путници намерници у њему доживљавају визију сусрета са Богом и свецима.
Скит Лаку лежи на североисточној страни Атоса, између Каракала и Велике Лавре, у ували по којој и носи назив (Лаккоу – Увала). Скит има преко 20, углавном запуштених станишта у којима данас живи неколико монаха.
Женама је забрањено да посећују скит. Овамо долазе ходочасници или путници намерници који жуде за разговором о духовном животу с подвижницима, за које је уживање у овоземаљском животу страно. А када коначно стигну до пустињакове келије, треба дуго да стоје пред вратима док их неки од монаха не отвори (иако ови пустињаци радо примају госте, са посебном радошћу), због њиховог гесла да се само упорнима отварају врата. А када приме госте, они се према њима односе тако да их угошћују најлепше што могу.
Осован је у 10 веку. Некада је припадао Амалфићанском манастиру да би по гашењу овог манастира, прешао у надлежност светогорског протата. Портат га у 14. веку уступа неком српском монаху, коме се убрзо придружују, и зајено се њим насељавају скит и други многи српси монаси. Они обнављају скит, подижу келију у његовој близини и унапређују економију.
Скит је живео пуном енергијом све до средине 18 века. када се због великих турских намета и дугова поново гаси. Скит је потом уступљен манастиру Ватопеду па Светом Павлу у чијем је поседу и данас.
Највећи допринос развоју скита дали су Румуни, када је манастир Свети Павле дат на коришћење румунском монаху Данилу који делимично обнавља скит, подиже цркву и посвећује је светом Димитрију.