Стара скопска чаршија (Шаблон:Јез-мак, Шаблон:Јез-тур, Шаблон:Јез-алб) је највећа чаршија на Балкану ван Истанбула и налази се у Скопљу, Република Македонија. Скопска чаршија је привредни, културни и историјски део Скопља и једна од највећих атракција града. Смештена је на подручју од Душановог моста до Бит-пазара, те од тврђаве Кале до реке Сераве. Према административној подели града, чаршија се налази на подручју општинâ Чаир и Центар.
Стара скопска чаршија је била трговачки центар још од 12. века. Постоје и наводи о томе да су трговци из Дубровника и Венеције почели да је граде. У време турске владавине Скопљем, место је нагло порасло и постало највећи трговачки део града, у којем се поред продавница налазило око 30 џамија, бројне палате и пансиони, као и други турски споменици. Скопска атракција је претрпела велику штету у земљотресима 1555. године, пожару који се догодио 1689. године, те два светска рата, након чега је реновирана више пута. Чаршија је огромну штету претрпела и у земљотресу из 1963. године. Међутим, и поред много нанетих штета, чаршија представља јединствен споменик културе у Македонији, на ком се препознаје наслеђе многих култура и цивилизација које су учествовале у њеном стварању.
Чаршијом преовладава отоманска архитектура, иако се могу наћи и значајни остаци византијске, а у последње време и примена модерне архитектуре. Многе зграде које су некада служиле као преноћишта за трговачке путнике или хамами за намеснике и управнике града, данас се користе као места за одржавање културних догађаја. На простору данашње чаршије и њеној околини налази се још неколико џамија, маузолеј, две цркве и сат-кула, а у другој половини 20. века изграђене су зграде које чине Музеј Македоније и зграду Музеја савремене уметности. Развој чаршије у историји, њене културне вредности и о занатима који су били распрострањени у области сведоче предмети изложени у Музеју старе скопске чаршије, који се налази у оквиру Сули хана.
Закон о Старој скопској чаршији Собрање Републике Македоније донео је 13. октобра 2008. године, а чаршија је проглашена културном баштином од посебног значаја и од тада је под сталном заштитом државе. Почетком 2010. године започето је спровођење петогодишњег програма за ревитализацију чаршије, који има за циљ да обнови објекте, подржи занате, као и остварење привредног и културног развоја на подручју чаршије.
Најстарији археолошки налази откривени на тврђави Кале указују да је околина била насељена још од 4. века п. н. е., а први историјски подаци указују на то да први који су се населили на ово подручје су били Пајонци у 6. веку п. н. е.
Након што су Римљани завладали Скупијом, почела је изградња храмова, купки и позоришта, а град је постао важан верски и културни центар у Римском царству, што је допринело развоју области данашње чаршије.
Године 518, Скупи је уништио катастрофални земљотрес, те је доласком на власт Јустинијана саграђена нова престоница, даље од подручја уништеног града. Међутим, да би заштитио становништво које је напустило град и населило се на брду, од великих камених блокова узетих из порушеног града Скупија цар Јустинијан је подигао утврђење, данашње Скопско кале.
Са настанком Самуиловог царства, Скопље је добило стратешки, политички, економски и културни значај, а простор око тврђаве у Скопљу је био ојачан изградњом зидова како би се очувало градско благо. У време цара Самуила, на бедемима је изграђена и велика градска порта, касније позната као „Капија ка водоторњу“, која је служила за одбрану од напада византијског цара Василија II из 1001. године.
Након пада Самуиловог царства под византијску власт 1018. године, цар Василије II прогласио је Скопље седиштем теме, административне јединице у Византијском царству, те црквеним седиштем, коју је предводио епископ који је биран на сваке четири године. После смрти Василија, његов наследник, Роман III, предузео је мере да се обнови манастир Светог Георгија, који се, према повељи из 1300. године српског краља Стефана Уроша II Милутина налазио на реци Серави, на брду „Богородица“, то јест месту где се данас налази Султан-муратова џамија. Манастир је био један од најбогатијих и најугледнијих манастира на Балкану у то време.
Према сачуваној Богородичиној повељи из 1277. године, цар је дао сагласност да манастир Светог Георгија организује годишњи сајам због празника Ваведења Пресвете Богородице 21. новембра сваке године, уз право наплате одређених трошкова за његово одржавање, као и недељног пазара сваког петка, а касније и уторка. Ови догађаји су организовани у периоду од 1028. до 1034. године, на простору манастирске ливаде, која се налазила на спољашњој страни тадашњег скопског подграђа Доленграда, дуж десне обале реке Сераве, односно на месту где се данас налази Бит-пазар.
Са доласком на власт династије Комнина почетком 12. века, град је био спасен од сталних војних претњи, а у овом релативно мирном периоду забележен је и значајан развој. Око Доленграда изграђени су одбрамбени зидови и куле, а саграђени су и бројни манастири и цркве. Након изградње зидова, простор на којем је одржаван сајам нашао се одмах испод њих, поред северне капије из које се излази на пут ка Цариграду. Снажан раст трговине допринео је да се град прочује као важан трговачки центар, а нагло ширење трговинских односа је обележено присуством дубровачких и млетачких трговаца на сајму, као и на недељном пазару.
У својој књизи „Стара скопска чаршија“ Коста Балабанов наводи да продавци нису могли продати све производе у једном дану, што је изазвало потребу да остану преко ноћи, те су почели то да чине на манастирској ливади. Међутим, управа манастира, која је управљала простором, имала је право да наплати коришћење истог, а није дозвољавала подизање сталне структуре. Због тога, неки трговци су своје уточиште нашли у унутрашњости бедема Доленграда, чије капије су се затварале ноћу. Временом, почело је постепено насељавање унутар града, почевши од севера града, па све до јужне порте. Крајем 12. века, подигнута је стална просторија за складиштење робе, уведене су накнаде за коришћење дела градског земљишта и почело се са продајом добара из овог региона, не само на дневној тржници, већ и после ње, што је практично створило трговачки простор који се развио у данашњу чаршију.
Током 13. века пословни простор је наставио да расте, иако се град поново нашао на мапи војних сукоба, освајања и разбојништава. Број продавница је почео да расте, а област чаршије је проширена широм северне порте, унутар Доленграда и око цркве Пресвете Богородице.
Упркос сталним војним сукобима у Скопљу, у том периоду град је добио свој први трговачки центар, трговачко-занатску конструкцију, која је у то време била једна од највећих и најскупљих на Балкану. Ова зграда је била смештена у јужном делу Доленграда, дуж бедема који пролази поред канала са водом и коритâ река Вардар и Лепенац. Конструкција је имала петнаест издужених лукова, под којима се налазио простор површине 1.200 -{m}-2. Њени последњи остаци уништени су у првој половини 20. века, а потпуна конструкција приказана је на гравури холандског графичког уметника Јакобуса Хаверина из 1594. године, а објављена у Нирнбергу.
Године 1282, српски краљ Стефан Урош II Милутин освојио је Скопље, град је постао део Рашке, а касније и средњовековне српске државе. Овај период карактерише изградња бројних цркава, манастира и двораца у и око града. Током боравка у Скопљу 1299. и 1300. године, византијски изасланик Теодор Метохит записао је да поред Горенграда, постоји и Доленград, који је заштићен зидовима. Као најсветлији период српске владавине сматра се време владавине Стефана Душана, који је 1345. године Скопље прогласио главним градом своје земље, а следеће године у њему и крунисан за цара Срба, Грка и Бугара. У његово време, чаршија се није спомињала као посебан тржни центар, већ се читав град наводи као главно трговачко место са развијеним занатима, у којима су посебну улогу имали дубровачки и венецијански трговци. Према Стојану Новаковићу и Гедеону Јуришићу, за време владавине цара Душана подигнут је и Куршумли хан, који је служио као војна касарна. Штавише, неки историчари сматрају да се на локалитету данашње Султан-муратове џамије налазила Душанова царска палата.
После смрти Стефана Душана, град је био под српском влашћу све до 1392. године, када га је Вук Бранковић предао Турцима, те је град ушао у састав Отоманског царства.
Скопска чаршија је у свом историјском развоју претрпела значајну штету од великих пожара, земљотреса и поплава, које су оставиле дубоке трагове на изгледу чаршије. Скопље је у то време био најразвијенији турски град од Београда до Солуна, те жариште великих сукоба. Аустроугарски генерал Пиколомини, пошто је опљачкао град, дао га је спалити 16. октобра 1689. године. Како су зграде биле махом од дрвене грађе, пожар је направио праву пустош. У наредна два века, од развијене чаршије остало је свега пар продавница. У другој половини 19. века чаршија је почела да се опоравља, али 1908. године опет је страдала као жртва пожара.
Када су отомански Турци освојили Скопље, почело је убрзано мењање етничког састава становништва у граду. Такође, богатство са којим су располагале локалне цркве, манастири, као и само становништво прелази у руке Турака. Град је претворен у војно упориште, а око његових граница изграђени су величанствени објекти верског карактера, који су очигледно изменили архитектуру града.
На простору Доленграда и средњовековне чаршије почела је изградња великог броја капиталних и сакралних објеката, који су постали веома потребни, како би се задовољиле потребе муслиманског становништва. Тако су на темељима ондашњих цркава почела изградња џамијâ, а убрзо је почела градња и разних других објеката привредног карактера. Чак и у првим деценијама 15. века, освајач града, паша Јигит бег, на месту на којем се налазила црква, изградио је џамију.
Главне промене у архитектонском карактеру чаршије догодиле током другог намесништва турског намесника у Скопљу, Исхак бега, и у време његовог сина, Иса бега. На темељима манастира Светог Георгија Исхак-бег је започео изградња Султан-муратове џамије, чија је изградња завршена 1436. године. Године 1438, на простору манастирске ливаде започета је изградња Исхак-бегове џамије, познатије као Шарена џамија, у оквиру којег је изграђен и турбо, где је бег сахрањен. После његове смрти, почев од 1445, те све до 1469. године, његов син и наследник, Иса-бег, изградио је бројне објекте на подручју чаршије, који су били неопходни за привредни развој града. Тако су, у његово време, изграђени Безистен, Чифте хамам, каравансарај Сули хан и конак Капан хан. После смрти Иса-бега, на његову жељу изграђена је Иса-бегова џамија (1475. године), касније Хаџи-касамова џамија (од 1489. до 1490. године), те Мустафа-пашина џамија (1492. године).
У периоду од 1489. до 1497. године, познати донатор, Даут-паша уложио је новац у изградњу више објеката у чаршији, међу којима је најпознатији Даут-пашин хамам. У исто време, као подршка великим џамијама изграђени су имарети, односно јавне кухиње у којима се припремала и сервирала храна за бескућнике и путнике који су остали у граду.
Током 16. и 17. века чаршија је достигла свој урбани и економски врхунац, развивши се у једну од највећих оријенталних чаршија на Балкану, а наставио се и убрзани развој трговине, као и изградња нових продавница и објеката. Године 1504, у близини чаршије, Јахја-паша је изградио џамију, која данас у његову част је позната као Јахја-пашина џамија. Значајно у том периоду што се догодило је настајање неколико мањих базара, у зависности од заната који су били заступљени у том делу града. Тако су у то време на површини чаршије налазили кожарско-ћурчијски, казанџијски, железарски, платнарски, кујунџијски, као и мањи базари. Поред тога, у чаршији је почела да ради и ноћна стража, која је за чување продавница наплаћивала 12 акчи.
Каравансарај Куршумли хан је обновљен средином века, а 1543. године почела је обнова цркве светог Спаса, која је била први хришћански објекат за који су Турци одобрили обнављање. Снажан земљотрес који је погодио Скопље 1555. године, проузроковао је штету у чаршији, али град се брзо опоравио и наставио несметано са развојем трговине. Значајну улогу у томе имали су многи трговци који су посетили чаршију како би започели свој бизнис. Највише се у чаршији трговало захваљујући утицајним јеврејским продавцима, као и дубровачким.
Друга половина 16. века обележена је изградњом сат куле 1572. године, која је подигнута у дворишту џамије султан-Мурат и убрзо је постала заштитни знак града.
Имајући у виду чињеницу да је Скопље прерасло у значајан и развијени трговачки град у европском делу Отоманског царства током 17. века, стално су га посећивали трговци и путници, који су бележили и описивали распоред чаршије и начин на који је трговина спроведена у њој. Један од њих је био чувени отомански путописац, Евлија Челебија, који је посетио град два пута у периоду од 1660. до 1668. године, а током своје прве посете чаршију је описао следећим речима:
Енглески лекар и писац Едвард Браун, који је посетио град 1669. године, био је импресиониран чаршијским оловним крововима, те је записао да су неке улице биле покривене даскама и попуњене разним занатским радњама. Такође, напоменуо је да су из Скопља у том периоду извезени разни производи, попут вуне, воска, дувана, тканина, свила, сребра и разних других украса.
Међутим, развој чаршије и владавина мира је била прекинута након повлачења турске војске после неуспешне опсаде Беча 1683. године. Град су заузели аустријски војници на челу са генералом Пиколоминијем. Генерал Пиколомини, пошто је опљачкао град, спалио га је 16. октобра 1689. године. Како су зграде биле махом од дрвене грађе, пожар је направио праву пустош, а све што је остало било је неколико џамија и хамама.
После великог оштећења у пожару из 1689. године, чаршија је реновирана током читавог 18. века. Њен нови развој био је отежан због економског слабљења Отоманског царства, али и због велике епидемије куге, као и других заразних болести.
Са увођењем реформи у првој половини 19. века, створени су бољи економски услови за развој чаршије. Уочена је потреба за развијеном занатском производњом, те су уведене мере за заштиту занатлија, које су директно утицале на убрзани развој чаршије. Истовремено, у град се настанило македонско хришћанско становништво из околних села. Осим тога, повећан је број македонских занатлија и трговаца, који су имали главну улогу у изградњи и обнови цркава у и око пијаце откако је Мехмед II Освајач одобрио да хришћански верници могу да граде цркве на територији царства. Тако је, на пример, црква светог Димитрија обнављана неколико пута у току 19. века, док је данашњи изглед добила тек са реконструкцијом из 1896. године. Са друге стране, јеврејско становништво је обновило синагогу Бет Јаков.
Промене у овом периоду у потпуности су измениле изглед чаршије, понајвише због константне изградње нових продавница и објеката. Средином века, употреба модерног архитектонског стила, чаршија је полако почела да губи оријентални облик. Многе зграде су биле у стилу старе македонске архитектуре, али и са елементима еклектицизма и барока. Простор од Даут-пашиног амама до Бит-пазара био је попуњен продавницама, хановима и амамима, а улицама су се кретали трговци из многих земаља. У то време, српски политичар и историчар Стојан Новаковић чаршију је описао следећим речима:
Према записима многих путника који су посетили чаршију у другој половини 19. века, успешно су радили од 50 до 90 различитих врста заната, здружени у еснафе, те подељени и одвојени у мање базере у оквиру јединствене Старе скопске чаршије. То је допринело да Скопље поново постане важан трговачки центар, не само на Балканском полуострву, већ и у Отоманском царству. У свом путопису из 1896. године, Виктор Рерар је написао:
Почетак 20. века обележен је бројним немирима и ратовима, као и великим променама у економском животу, изазваним експанзијом капиталистичких друштвених односа и развојем градских насеља. Током Првог светског рата проузрокована је штета у чаршији, а пар година након рата забележен је њен развој, за који су првенствено заслужни опоравак трговине и поправка занатских објеката. У то време, чаршија се територијално проширила преко Душановог моста, на десној обали реке Вардар, те све до железничке станице.
Појава Велике економске кризе у свету у раним тридесетим годинама 20. века одразила се и на трговину у чаршији. Дошло је до раслојавања и осиромашења заната, те повећања незапослености и задужености. Овоме сведочи репортажа Љубе Стојовића за новине „Вардар“ из 1934. године, у којој наглашава монотонију и досаду у чаршији, те како трговци моле људе да нешто купе. Такође је споменуо и запуштени Безистан, који је затворен као тврђава, те изнајмљиван.
Током Другог светског рата, чаршија је постала економски мртва, а коришћена је за потребе НОБ-а у Вардарској Македонији. Чаршија је била припремљена за илегалне акције, те је служила као уточиште за припаднике Ослободилачког рата. Близу Шарене џамије налазила се кућа у којој су од 1942. до 1944. године састајали и боравили чланови Регионалног комитета КПЈ за Македонију, те оперативни штаб. У непосредној близини Каменог моста, на месту данашње Комерцијалне банке, постојала је кућа у којој се налазила прва радионица илегалног оружја, муниције и диверзантског материјала.
Период рата је време у коме је изазвана огромна штета и губитак у самој чаршији, али и њеној околини. Чаршија је остала без свог јеврејског становништва, чија је депортација у концентрациони логор Треблинка започела 11. марта 1943. године. Исте године, бугарске фашистичке власти опљачкале су и запалиле цркву св. Богородице, која се налазила у непосредној близини чаршије, а за време бомбардовања Скопља уништена је и Јигит-пашина џамија. До темеља је срушена синагога Бет Јаков. Бугарске власти су демонтирале иконостас у цркви светог Спаса, са намером да га ставе у трезор Народне банке, али након рата враћен је у цркву.
Након Другог светског рата, подручје чаршије поново се претворило у велики тржни центар у граду. У том периоду, под руководством Завода за заштиту споменика и културе, започето је прво систематско истраживање и проучавање чаршије као споменика од непроцењиве вредности, које је имало за циљ да пронађе начине за његову даљу заштиту.
Дана 26. јула 1963. године, снажним земљотресом који је погодио Скопље, много продавница потпуно је уништено. Од културно-историјских споменика, готово у потпуности су уништени Сули хан, Капан хан, џамије Арас и Казанџилер, те Ђуличер хамам. Делимично разрушени били су Чифте хамам, Куршумли хан, црква светог Спаса, Безистан, џамија Ћосе Кади и Султан-муратова џамија.
Обнова срушене чаршије настављена је након земљотреса, али овог пута са применом савремених грађевинских материјала. У раним седамдесетим годинама обновљене су водоводне и канализационе мреже, а урађено је и поплочавање улица око пијаце, те уклањање турске калдрме. У том периоду, такође је изграђен и мост преко булевара са именом Гоцета Делчева, чиме су повезани одсечени делови чаршије. Убрзо након тога, почела је обнова скоро потпуно уништених Капан хана и Сули хана, након чега су обновљени и други културни и историјски споменици који су претрпели штету у земљотресу. Осим тога, неке зграде су посвећене култури и уметности, а изграђене су и нове, као што је група зграда у оквиру Музеја Македоније и Музеја савремене уметности.
У новембру 2006. године, у чаршији је подигнут споменик Скендербегу. Тадашњи премијер Македоније, Никола Груевски, изјавио је 2010. године да је Стара скопска чаршија укључена у пројекат „Скопље 2014“, наговештавајући почетак пројекта за ревитализацију и заштиту чаршије. Непосредно испред споменика Скендербегу, код Булевара „Гоце Делчев“ и поред моста који повезује Даут пашин хамам и цркву св. Димитрија са остатком чаршије, дана 17. јануара 2012. године постављен је камен темељац за изградњу трга „Скендербег“.
Чаршија није имала јасно дефинисане границе све до доношења Закона о Старој скопској чаршији 2008. године. Законом су детаљно дефинисане границе чаршије на све четири стране света, успостављена је површина унутар граница, као и њене географске координате. Такође, чаршија је подељена и на три контакт зоне, чија је укупна површина већа од простора којим је ограничена. Према административној подели града, чаршија се налази на подручју општинâ Чаир и Центар.
Поред претходно наведене административне поделе, Стара скопска чаршија припада групи „сложених чаршија“ средњовековно-оријенталног карактера, што указује на постојање једне или две главне улице које су пресечене разним занатским улицама, које се надовезују на њих. Најстарији пут који је прошао кроз чаршију је такозвани „Царски пут“. Започињао је од Душановог моста, настављао поред Јеврејског насеља, пролазио покрај несталог монументалног Каравансараја, ливнице за новац, Даут-пашиног хамама и настављао кроз чаршију. Данас, ова траса је пресечена Булеваром „Гоце Делчев“, а тачка пресека се сматра за улаз на чаршију. Велику улогу за данашњи изглед и обим чаршије има процес контролисане и неконтролисане урбанизације. Објекти који се налазе у чаршији груписани су у више од педесет градских блокова, а притом је очувана аутентичност уличне мреже. Међутим, неки делови су значајно промењени у односу на време пре катастрофалног земљотреса из 1963. године, а измењена је и аутентичност неких објеката, што је озбиљно утицало на изобличење основног изгледа чаршије. Промене се јављају и у погледу функције чаршије, те тако њена данашња функција се огледа према општим привредним и економским условима.
Највећи процват заната у чаршији је био током 19. века, а на крају столећа простор је подељен на основу еснафске поделе међу занатима. Према томе, један или група мањих сродних занатлија заступљених у улици или блоку, стварали су неколико мањих базара. Тако, један од највећих базара био је Бакалски базар, који се простирао од Покривеног базара све до Београдске улице. У оквиру Покривеног базара налазио се и Кафтанџијски базар, чији је еснаф био највећи, а занат најважнији у Скопљу у том периоду. Кафтанџијски базар је био један од најстаријих базара у граду уопште. Наспрам Куршумли хана налазио се Железарски базар, на који се надовезивао Опанчарски. Туфекџијски базар се надовезивао на Казанџијски који је био смештен у улици Караорман, а унутар ова два смештен је и Ибрикџијски. На простору чаршије постојали су још Јорганџијски и Ковачки базар; Ћурчијски, који се налазио у близини Ћурчи хана; Чибукџијски, који је био поред Казанџијског и Папуџијског базара и који су се налазили јужно од Капан хана.
Изучавање заната у то време било је тесно повезано са друштвеним статусом занатлија и од функције у еснафској организацији. Временски период учења заната је био од 5 до 10 година, а понекад је то трајало и дуже, што је зависило од специфичности заната којег треба савладати. Започињањем изучавања заната, мајстор је морао својим ученицима да обезбеди потребан алат за рад. Познато је да сваки занатлија морао да обучи најмање једног сина, што је допринело преношењу заната са колена на колено и стварању занатских породица. На тај начин, надимци које су добили због зан
