Тауербриџ (енгл. -{Tower Bridge}-) је покретни мост преко Темзе у Лондону. Име је добио по оближњем Тауеру (ен. Tower of London). Изградња је почела 1886. године а мост је отворен 1894.
У другој половини XIX века, развитком лондонске луке, која је кључни део лондонске економије и његовог историјског развитка, у источном делу тадашњег Лондона (данашњи East End) јавља се потреба за новим мостом преко Темзе. Први мост у Лондону био је Лондонски мост (ен. London Bridge) након чега се изграђује низ мостова западно од њега. Тиме су источнији делови били остављени без начина прелажења Темзе без коришћења једног од ових мостова, са изузетком тунела испод Темзе који је отворен 1870. Мана овог тунела (ен. Tower Subway) била је што су могли да га употребљавају само пешаци.
Овај проблем више није могао да се игнорише и 1876. године Корпорација Лондона (ен. Corporation of London) - носилац извршне власти тог дела Лондона - одлучује да објави јавни конкурс за дизајн новог моста.
Главни проблем изградње моста на локацији низводно од Лондонског моста био је да није било могуће изградити конвенционалан мост јер би се тиме затворио приступ већим бродовима у лондонску луку. Једино решење била је изградња покретног моста.
Коначан избор дизајна моста није учињен све до 1884. Победнички дизајн је направио Хорас Џонс (ен. Horace Jones)
Мост који је Џонс дизајнирао био је покретни мост укупне дужине 244 -{m}- са две куле, свака висока 65 -{m}-. Раздаљина између кула је 61 -{m}- и тај централни део се састоји из два покретна сегмента од којих се сваки подиже ка горе до угла од 83°. Како би се убрзало подизање моста за сваки од два сегмента је повезан против-тег. Механизам за подизање је хидрауличан. По отварању, систем је под притиском одржавала вода из шест резервоара за које су, заузврат, притисак стварале парне машине. Механизам је и даље хидрауличан али су воду и парне машине 1976. године заменили хидраулично уље и електрични мотори. Мост је потребан 1 минут да би се у потпуности подигао.
Изнад основне платформе између две куле постоји и висећа платформа за пешаке која је замишљена да уштеди време како не би морали да чекају спуштање моста.
Изградња је започета 1886. године. Само за структуре које подржавају две масивне куле утрошено је 70.000 тона бетона. Грађа моста је примарно челична и он садржи 11.000 тона челика иако његовим изгледом доминира камена фасада која уједно штити челичну конструкцију и има естетску улогу. Израђена је од гранита и камена.
Радови су трајали 8 година, у изградњи је учествовало 5 извођача и 432 радника.
Џонс је умро 1887. а радове је завршио сер Џон Вулф-Бери (ен. Sir John Wolfe-Barry) који је и одговоран за викторијански изглед фасаде.
Мост је отворио тадашњи Принц од Велса, будући краљ Едвард VII 30. јуна 1894. године.
Мост је у власништву добротворне организације коју надгледа Корпорација Лондона.
Висока платформа за пешаке је 1910. затворена да би 1982. била поново отворена. Данас је она у склопу сталне изложбе која се протеже и кроз обе куле и осликава изградњу и прошлост једног од најпрепознатљивијих знамења Лондона.
Лондонска лука је данас измештена низводније те се мост ретко подиже, тек око 500 пута годишње, како би уступио пролаз пловилима. Речни саобрађај и даље има првенство што је 1996. године готово изазвало дипломатски инцидент када је конвој са америчким председником Бил Клинтоном био заглављен испред моста неколико минута како би пар туристичких бродова прошло. Ово није једини инцидент везан за Тауербриџ. 1952. један лодонски аутобус је морао да прескочи са једног дела на други јер је мост почео да се диже у тренутку његовог преласка.
Подизањем и спуштањем моста од 2000. године се управља даљински из компјутерског центра. Овај систем се није показао превише поузданим.
